Николино само(убиство)

Aли, озбиљним истраживачима, који су проучили све околности, па чак и оне "неподношљиве", остаје јасноћа свијетлећег упитника: "Никола није био добровољни давалац живота." Доказ је други хитац, јер један је могао испалити себи у главу, али другo никако!

Проучавајући историју живота Николе Кољевића и историју случаја, нема пуно дилема да је он самоубица којег су убили други. Као култивисан литерата, који је изузетно добро познавао драмску књижевност, знао је да је у историји самоубистава најмање драмских писаца и оних који се баве есејом и филозофском прозом. Испред свих предњаче пјесници и прозни писци. Aли, убједљиво пјесници, јер да би њихове ријечи блистале, потребно је пуно труда, интензивираних доживљаја, виђења унапријед и уназад, уз проширену бразду сазнања у садашњости. Све у свему, за науку, чудесан сплет осјећања и осјећаја влада у души пјесника. Оно што они кажу, иде испред сваке науке и круте збиље, уопштавања, статистике… Цијена тога је добровољно давање живота за Чезара Павеза, Бранка Миљковића, Марину Цветајеву, Бранка Ћопића, Ен Секстон, Силвију Плат, Сергеја Јесењина, Владимира Мајаковског, Ернеста Хемингвеја, Паула Целана, Јасунари Кавабата… Никола Кољевић није мрзио ни друге ни себе, био је стишљиве природе, коју карактерише знање и промисао о свему чега се дотиче. Истина, не толико научно колико књижевно и филозофско. Није имао космичку, научну интелигенцију као Тесла, али је имао у себи енергију коју је знао контролисати. Доказао је то по ономе како мисли, пише и дјелује. Сметало му је политичко ћутање моћника о криминалу у којем су не само учествовали, него су били његове перјанице. Aли, из страха од проказивача, није са људима из свог окружења о томе говорио, јер су метком затварали једна уста, а страхом сва остала. Доказало се то у блиској будућности, на Палама, кроз десетине убистава, гдје се жртва убија као звијер, пред малољетном дјецом, на улици, испред породичне куће и зграде у којој станује... Пале су постале Палермо... Николино само(УБИСТВО) је агенс колумбијске сачекуше на Палама. Дуге сјенке невиних жртава дуго ће падати по становништву овог, на избјегличком расулу и ратним страхотама насталог града.

У јануару 1997. објављено је да је након пуцања два хица у главу, преминуо Никола Кољевић. Одмах сам рекао да је он "самоубица" којег су убили други. Народ је потапала иста сумња, али није смио дићи глас против сијача страха и смрти. Службени извјештај увиђаја није нико видио, осим да је обнародовао да је Никола пуцао себи у главу у закључаној соби. Знао сам да су то учинили људи који добро живе од "недостатка доказа". Љекар је рекао: "Два метка не може човек сам себи да пуца у главу." Никола им је спремао јавну сачекушу са записима и фотографијама, а то је за њих који бришу све гнусне трагове језик голих чињеница, без безопасних пјесничких метафора.

Кољевићево самоубиство је сумњиво. Такав човјек није имао храбрости да два пута себи пуца у уста, без обзира на то што у Републици Српској влада дубока депресија и мафија. A он је главни свједок њиховог настанка и одржања. Зато је власник живота и смрти из његовог окружења, послије хапшења платише убица са Сокоца, којег су ухапсила два храбра човјека (оба су убијена у колумбијској сачекуши), рекао: "Б.В. је добар момак, али послије хапшења Б. нико му не гарантује живот, јер Ови ће га убити као пса." За неколико дана је убијен највећи романијски борилачки мит Срђан Кнежевић, а након годину дана и Љубиша Савић Маузер. Полиција све зна, али сви, одреда сви – ћуте и ћутотворишу. Хазарски пут Милошевића водио је и Николу да буде само(УБИЦA) којег су убили други! Њему, који је имао морални и државни дигнитет, мафија није могла увести санкције на ријечи, али га је, по свему судећи, склонила из живота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.