Миодраг Манојловић: Ако стваралаштву утврдимо циљ, оно губи спонтаност

Кроз историју умјетности, недоумице су биле својствене и научницима и умјетницима. Ова књига још једном ми је потврдила да се стваралаштво протеже у разним правцима и ако му утврдимо циљ, онда оно губи на спонтаности, на животу.

Казао је ово за “Глас Српске” умјетник Миодраг Манојловић, о концепту и идеји изложбе “Незнатно”, која је недавно постављена у Културном центру Требиње, а која је свим заинтересованим посјетиоцима доступна до 28. септембра.

Манојловић је овим поставком желио да обухвати идеју о трајању као о неизвјесном и непрекинутом процесу.

- Слично као када бисмо знали шта ће нам се тачно догодити у будућности, то би нас вјероватно више оптеретило, него нам помогло. Временом сам увидио да у спонтаном стваралаштву има више игре и живота него у појединим мисаоним акробацијама у којима се напрежемо да будемо креативни. Код дјеце је то највидљивије, јер се дјеца испољавају без задржавања. Ако бих нешто и волио, онда је то бити дијете у креативном смислу, иако знам да је то велики изазов - рекао је Манојловић.

Изложба обухвата селекцију медијски разноврсних радова - цртежа, анимација, објеката, насталих у различитим временским периодима.

- Поставка је замишљена да све радове увеже у једну цјелину. На изложби нису наведени технички подаци о радовима (техника, година и назив), него је остављено да се протежу кроз простор и вријеме у различитим правцима и на тај начин одржавају најдиректнију везу са посматрачем. - рекао је Манојловић.

- Цртеж се провлачи кроз изложбу као нит која увезује медијски разноврсне радове, па је стога могуће пратити како цртеж из свеске прелази преко стола, сјенком силази на под, пење се на зид, пролази кроз каблове, улази у екран, емитује звук који се протеже кроз простор, одбијајући се од стакло великих прозора на које се рефлектују објекти у простору. Цијели простор је обухваћен атмосфером, која је тиха и зачудна и која се лагано утка у ткиво бића - рекао је Манојловић.

Како је казао Манојловић, радови на изложби нису једноставни и директни, не постављају питања, нити нуде одговоре, напротив, иако позивају на комуникацију, у себи покушавају задржати тишину и сензибилност, па им је потребно тако и прићи.

- Изложбом се не проговара о једној јасној идеји, радови су радије распоређени као тачке или скупови тачака који се протежу кроз простор и које су међусобно повезане својим различитостима. - навео је Манојловић.

Манојловић је овом поставком желио да обухвати идеју о трајању као о неизвјесном и непрекинутом процесу, а у радовима да прикаже неизвјесност.

- Радови нам могу сугерисати одређену дозу неизвјесности, могу нам бити неразумљиви и далеки. Као кад ходамо кроз шуму па нам је видик сужен, стазе уске, али и поред тога свако на свој начин успијева да пронађе барем једну тачку поред које се осјећа сигурно. - нагласио је Манојловић.

- Несигурност и неизвјесност која нам се може наметати док ходамо кроз шуму више је генетски уткана у наше биће него што је то страх који нам се намеће од реалног проблема. Стога се поставком радова у простору жели обухватити идеја о трајању, као о неизвјесном и непрекинутом процесу у којем су незнатне промјене. - додао је Манојловић.

Умјетност у 21. вијеку

Манојловић сматра да се врхунска умјетност налази свуда око нас.

- Потреба за стваралаштвом је дубља него што јој можемо приписати друштвене околности под којима се дешава. Иако нас понекад уче да је умјетнички систем доминантан, да одстоје одређени центри моћи (чему понекад и свједочимо), мислим да и даље одстоје тачке у којима се моћ може дислоцирати и разложити. - навео је Манојловић

- Креативност се јавља у свим тачкама свијета, па се не треба изненадити да су оне садржане баш у нама или ту негдје око нас. Умјетност би могла бити начин да човјек спозна, осјети, да постане сензибилнији и да се на тај начин приближи духовном сазријевању, јер ако је циљ материјално сазријевање, онда смо се већ ограничили - навео је Манојловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.