Марко Томаш, књижевник, за “Глас Српске”: Једина истинска револуција у мијењању самог себе

Ту, рецимо, политичка љевица упада у проблем, упорно адресирајући класе које су избрисане с лица земље. Класе више не постоје. Постоје индивидуални и појединачни идентитети и зато имамо ситуацију у којој је могуће да је један исти човјек у одређеним стварима припадник насилне већине, а у одређеним потлачене мањине.

У околностима индивидуалне збуњености лако је манипулисати и држати људе разједињене.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Марко Томаш, који ће у Бањалуци гостовати 16. августа у Арт дворишту у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив” у оквиру програма “Ноте и слова”, гдје ће уз стихове које ће читати, пуштати и музику. Догађај организује Удружење за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”. Томаш је до сада објавио неколико збирки поезије, међу којима су “Црни молитвеник”, “Регата папирних бродова”, “Тридесет девети мај”, “Варање смрти” и друге.

- Једини задатак и једина истинска револуција је мијењање самог себе, отварање ка другима, тражење новог разумијевања. Након међусобног разумијевања можемо се надати рађању солидарности. Са солидарношћу се можемо надати мијењају околности у којима живимо, што можемо назвати револуцијом. Истовремено људи морају бити индивидуално еманциповани од концепата који их поробљавају. Разумијевање да, али слијепо вјеровање не. Солидарност да, али унисоно мишљење не. Револуција да, али без крви и освете. Човјек као биће на то није спреман. Зато је, по мом мишљењу, увијек згодна она чувена директива Томе Бебића - волите се, људождери - додао је Томаш.

ГЛАС: Сматрате ли да увијек постоји ризик приликом представљања публици нечега другачијег, након што су Вас многи упознали кроз поезију, завољели и пронашли себе у Вашим стиховима?

ТОМАШ: Давно сам схватио једну ствар. Људи немају времена да се истински баве другим људима. Заправо, немају ни воље. Зато су склони површним оцјењивањима и зато воле, што се каже, да пакују ствари и људе у ладице. Затим, када се спомене нечије име они већ имају спремну оцјену, извуку је из поменуте ладице, чак и ако нису у потпуности упознати с неким одређеним дјелом одређеног човјека. То сам нарочито примијетио посљедњих пар година у вези са мојим именом и стварима које радим. Готово сваку књигу оцјењују истим аршинима и епитетима, без обзира на извјесне мијене у ономе што радим. Немам проблем с тим да се “јавности” представим неком новом формом израза. Већ сам спреман на то да ће већина оцјена и судова бити једнака онима који се перпетуирају кроз медије већ годинама. Ах, Томаш, он супер чита своју поезију пред публиком, све то личи на естраду. Надам се да ће се потрудити барем да виде да је то проза и да прикази романа неће почињати са: у својој новој књизи пјесама Томаш се држи већ опробаних рецепата. Мени би то било забавно, али жао ми је озбиљних људи.

ГЛАС: Мислите ли да успијевате себе боље и једноставније да изразите кроз стихове или кроз прозу?

ТОМАШ: Волим поезију. Волим да њоме кварим језик. Политичким исказима кварити саму суштину поезије. То волим. Бунити се против ње. За мене је она идеалан терен за игру. И у прози предузимам ризике, не играм на сигурно. Истински се играм разнима формалним и сваким другим елементима. Никада не желим само да говорим оно што други желе да прочитају нити да то радим на начин на који се од мене очекује. Нема неког друштвеног слоја којем бих хтио припадати и то ме у извјесном смислу ослобађа одговорности према било каквим групним вриједностима па си могу допустити чак и да звучим крајње бешћутно и дивље и зло. Ионако је све питање контекста и тренутка у којем реагујемо на одређене појаве. Нема, барем за мене, разлике у томе како би требало односити се према поезији или прози. То је за мене простор за игру.

ГЛАС: Како гледате на постојање славе код књижевника? (И постоји ли уопште стварна слава књижевника)?

ТОМАШ: Претпостављам да је човјек славан онолико колико је људи чуло за њега и то чиме се бави. Добар дио људи, који се бави писањем, пати од озбиљне социјалне анксиозности. Ту слава тешко да може помоћи, иако љекари говоре како треба излазити из зоне комфора да би се што лакше човјек носио с тим проблемом. Слава може бити реметилачки фактор у нечијем животу. Неко други, међутим, може у њој уживати, али то је обично код људи којима је слава сама себи сврха. Код некога је она ипак тек материјалнотехничко средство за комуницирање одређених идеја, које као анонимци не би могли представити већем броју људи. Поезија је једна од таквих идеја. У данашњим околностима сјајно је имати прилику скренути пажњу неком већем броју људи на тај умјетнички израз који је многим школарцима задавао главобоље па су према поезији створили и извјестан презир, за шта сам склонији да окривим оне који поезију подучавају него оне који у клупама пате под њеном похабаном хиљадугодишњом чизмом.

ГЛАС: Може ли туђа поезија довољно да нас протресе, продрма и растави, не бисмо ли и сами постајали храбрији да се оголимо пред другим људима као особе какве јесмо?

ТОМАШ: Ако мене питате један од задатака поезије јесте и да надахњује оне који је читају. Остаје, додуше, питање на какве све акције одређену особу поезија може наговорити, као што то чини неки разредни мангуп и ситан преварант. Надам се да људе превасходно подстиче на комуникацију, на директније изражавање емоција, на ослобађање и љубав.

ГЛАС: Живимо ли зато кроз умјетност, јер нам толико често помаже да пређемо неке сопствене границе, слободе и страхове у којима смо се скривали сами од себе?

ТОМАШ: Надам се да је то тако. Не би требало да одгађамо сами себе због некаквих назови објективних околности. Тако одгађамо живот, само ми није јасно за кад тачно. Увијек људи говоре - има времена. Ох, да, има времена колико хоћеш само што све то вријеме није нама на располагању. Времена ће бити и када нас не буде, само га неће бити за нас.

ГЛАС: Поезија помаже и инспирише, на свој начин, “тјерајући” нас да доживимо и осјетимо и кад не знамо то да искажемо? Да ли је то суочавање или бјежање?

ТОМАШ: Поезија би требало да надахњује, да нас подстиче и буди у емотивном и сваком другом смислу. Човјек се може натјерати да се пробуди сваког дана, али само емоције чине да се осјећа истински живим. Каткад се живљење по својим правилима тумачи као бјежање од реалности. То је у реду, слажем се, тачније сложићу се када ми неко објасни шта реалност подразумијева. Безброј је реалности и једнак број истина на овом свијету.

ГЛАС: Живимо у ескапистичком друштву?

ТОМАШ: Не, постајемо све примитивнији. Све се мање хранимо, а све више ждеремо. Ескапизам може бити еманципаторски, бунт пристојности, рецимо. Све мање цугамо, а све више се разваљујемо. Зато што нам се може. Ствари су предоступне. Нема креативности, машта је умрла, јер ово је свијет у којем је све могуће. Барем тако пише у Обећањима врлог новог свијета.

ГЛАС: Какав спој музике и књижевности можемо да очекујемо приликом Вашег гостовања у Бањалуци?

ТОМАШ: Музику ћу сигурно прилагодити тренутку и публици и атмосфери какву створимо претходним читањем и представљањем поезије. Покушаћу направити неку врсту поетског кабареа. А музика ће бити еклектична, јер ја стварно слушам разноврсну музику. Нема ми друге него да пуштам разноврсну музику, јер желим да људе и забавим, а не само да их подстичем на размишљање. Немам намјеру да заузмем став: видите како сам паметан и кул.

“Немој ме будити”

ГЛАС: Ускоро ће бити објављен Ваш први роман. Шта бисте могли да нам кажете о том дјелу? И како је настајало?

ТОМАШ: Процес настанка је био чудан. У ствари, прича која стоји иза те приче је толико невјероватна да у прози не би никако функционисала и зато сам се трудио да је избјегнем. Тек када сам стварну причу одстранио из романа, када сам је замаглио добио сам текст који рекламирам као мој први роман. Када имате одређених проблема најгори осјећај који се уз њих веже је самоћа и страх да вас нико не може разумјети. Почео сам с људима да отворено причам о анксиозном поремећају који ми је дијагностикован. Онда се догодило нешто што ми је помогло да превазиђем и ставим под контролу ту звијер. Схватио сам да већина људи у савременом свијету има мањи или већи анксиозни поремећај. Хтио сам да пишем о њему. То сам и учинио. Цијели је роман конципиран као дугачки панични напад. Свијет је описан кроз очи човјека који се не бори већ се у потпуности препушта том неспоразуму са свијетом. Крочи свијетом као да хода кроз живо блато. Развија одређене опсесије да би створио разлог да уопште ујутро изађе из кревета. Зато се роман и зове “Немој ме будити”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.