Марина Абрамовић предложена за инострану чланицу САНУ

Абрамовић је за чланство у САНУ предложио вајар Мрђан Бајић.

Академија има дописне, редовне и иностране чланове и чланице.

Дописни и редовни су из Србије, док се за иностране бирају страни држављани који су заслужни “за општи напредак науке или умјетности и за развој научних или умјетничких веза” између Србије и њихових матичних земаља.

Дописно чланство је “први ниво” приликом уласка у Академију.

Услови за дописно чланство су држављанство Србије и истицање “изузетним научним или умјетничким радом”.

Касније се међу дописним члановима бирају редовни - академици, а услов је да су се током свог стваралаштва, а нарочито од уласка у Академију, истакли изузетним доприносом у науци или умјетности.

Марина Абрамовић сликањем и цртањем почела је да се бави 1960. године, а 1970. завршила је Факултет ликовних умјетности у Београду. Почела је да истражује звучно окружење за вријеме постдипломских студија које је завршила 1972. године на Академији умјетности у Загребу, код професора Крста Хегедусица.      

Од 1970. до 1973. године радила је звучне инсталације и учествовала на изложбама у Студентском културном центру у Београду са Рашом Тодосијевићем, Зораном Поповићем, Ером Миливојевићем, Нешом Париповићем и Гергељем Уркомом.

Од 1973. почела је да предаје на Академији умјетности у Новом Саду, а истовремено се бавила филмом, видеом и ритуалним, прочишћавајуцим перформансима, „у покушају да се дистанцира од репресивне културе њене породице и Титове послијератне Југославије“.

Средином 70-их напустила је земљу и одселила се у Амстердам, гдје је 1975. године упознала Улаја, професионалног и личног партнера наредних 13 година.

Заједничким перформансима и “релационим радовима”, као што су “ Breathing In/Breathing Out” (1977), “ Rest Energy” (1980) и “ Nightsea Crossin” (1981-87), истраживали су параметре снаге и зависности између њих и публике.

Посљедњи заједницки рад, “Шетња великим зидом” (The Great Wall Walk) (1988), подразумијевала је 2.000 километара дуго пјешачење Кинеским зидом, при чему су пошли са супротних страна и срели се у средини.

Након тога, Марина Абрамовић почела је да ради и излаже самостално.

Марина Абрамовић је 1997. године требало да представља тадашњу СРЈ на Бијеналу у Венецији, али је одлука о њеном избору промијењена и Црна Гора, која је предлагала умјетника за национални павиљон, одабрала је Воја Станица.

Абрамовићева је ипак учествовала на централној изложби, на позив генералног комесара Бијенала Дјермана Селантеа, а за инсталацију “Балкански барок” добила је Златног лава.

Послије извињења црногорског Министарства културе, учествовала је 2004. године на Цетињском бијеналу, као и на 45. Октобарском салону у Београду, вративши се у родни град послије 30 година.

Добила је почасну награду Октобарског салона, на којем се представила радовима “Рачунајте на нас”.

Од 1997. године професорка је на Високој школи за ликовну умјетност у Браунсвајгу у Немачкој.

Од 1998. чланица је Управног одбора Центра за савремену умјетност у Китакјусуу у Јапану, а од 2001. ради и као умјетник у Атељеу Калде у Сасеу у Француској.

За рад “Кућа са погледом на океан” - 12-дневни перформанс у њујоршкој Галерији “Шон Кели”  добила је 2003. године награду “Беси” града Њујорка за игру и перформанс.

Награду Удружења америчких умјетничких критичара добила је 2004. године, када је добила и почасни докторат Школе института за умјетност у Чикагу.

Самосталну изложбу у њујоршком музеју Гугенхајм имала је 2005. године.

Абрамовићева је 2005. године представила пројекат “ Balkan Erotic Epic” у Пирели фондацији у Милану и Галерији “Шон Кели”  .

Исте године извела је серију перформанса “Седам лаких комада”  у Гугенхајм музеју у Њујорку.

За ту самосталну изложбу добила је признање Гугенхајма 2006. и награду AICA SUA за “ Best Exhibition of Time Based Art"” 2007.

Марина Абрамовић одржала је и велику ретроспективу у Музеју модерне умјетности у Њујорку “ The Artist is Present” 2010. године, која је обухватила истоимени тромјесечни перформанс.

У 2011. имала је и велику ретроспективу у умјетником центру “Гаража” у Москви, а учествовала је и у представи редитеља Роберта Вилсона “Живот и смрт Марине Абрамовић”, ре-имагинацији њене биографије, која је била порудзбина Манчестерског интернационалног фестивала.

Дугометражни документарни филм “Марина Абрамовић: The Artist is Present ”, који је режирао Метју Акерс, а говори о припреми и реализовању њене ретроспективе у МоМА, премијерно је приказан у јануару 2012. године на Филмском фестивалу Санденс.

Потом је приказан и на 62. Берлиналу, где је добио награду за најбољи филм у документарној селекцији програма “Панорама”.

Учествовао је потом на још низ међународних фестивала широм света.

Марина Абрамовић живи и ради у Њујорку, а њени радови налазе се у бројним великим јавним и приватним колекцијама широм свијета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.