Катарина Митровић, сценаристкиња и књижевница за “Глас Српске”: Потребни смо једни другима и за живот и за умјетност

Миланка Митрић
Катарина Митровић, сценаристкиња и књижевница за “Глас Српске”: Потребни смо једни другима и за живот и за умјетност

Роман је настајао у тренуцима када сам у себи тражила постоље да на њему изградим кућу. Сам се отргао и постао роман у стиху, ја сам планирала да напишем песму.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” књижевница и сценаристкиња Катарина Митровић, ауторка романа у стиху “Немају све куће дворишта” и једна од учесница 4. регионалног фестивала књижевности “Императив”, који ће од 30. маја до 3. јуна бити одржан у Банском двору Културном центру. У питању је догађај који ће окупити многе писце из региона, а настао је у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, а у сарадњи са Банским двором.

- Водила су ме интензивна осећања која се тичу смртности, сопствене и туђе - додаје она, осврћући се на настанак поменутог дјела.

ГЛАС: Како наћи двориште и дом у себи?

МИТРОВИЋ: Мислим да се боље налазе у тишини, али неко можда више воли буку. Ја их тражим тако што се суочавам са страховима и буде много страшно, али онда дође и награда.

ГЛАС: Колико бисте рекли да сте слободи у писању? И колико овај свијет умјетнику даје слободе?

МИТРОВИЋ: Слободна сам када је у питању књижевност, али је друго питање хоће ли неко хтети то да објави и чита. О томе не мислим док стварам, него после, кад се плашим да то нико неће хтети да објави и чита. С друге стране, у писању сценарија не можеш бити апсолутно слободан зато што ниси сам, мораш да мислиш о целој екипи. Сваки свет даје уметнику слободе онолико колико уметник сме да узме. То је све до нас и у нама.

ГЛАС: Какве промјене умјетности и култури су донијела разна ограничења, затварања и живот у пандемији? Какве промјене су се десиле у људима и како из свега овога извући неку дозу оптимизма?

МИТРОВИЋ: Чини ми се да смо схватили колико је драгоцено само кад постојимо, а леп је дан и можемо неког да додирнемо. Истовремено, накупили смо се анксиозности. Кад се ње ослободимо, биће много лакше. Неопходни смо једни другима, и за живот и за уметност. Потребно је да одемо у позориште и заједно дишемо, делимо енергију, тапшемо на филмским фестивалима, слушамо се на промоцијама књига, гуркамо се, њушкамо, пипкамо и смејемо гласно без страха од летења пљувачке.

ГЛАС: Како посматрате продукцију серија и филмова у Србији и региону? Какве промјене мислите да би требало да се десе на том пољу?

МИТРОВИЋ: Пуно се ради и то је супер, а време ће прочистити добро од лошег, као и за све. За почетак, мислим да би сви требало сценаристима да дају више времена за писање јер ћемо тако подићи квалитет.

ГЛАС: С обзиром на то да сте једна од учесница Фестивала књижевности “Императив”, какво је Ваше мишљење о смотрама посвећеним писаној ријечи? Да ли нам недостаје још таквих манифестација које повезују књижевнике из региона, а читаоцима пружају могућност да се више и боље упознају са ауторима које читају?

МИТРОВИЋ: Да! Хоћемо још регионалних фестивала и врло се радујем “Императиву” и једва чекам да дођем у Бањалуку.

“ГРУПА”

ГЛАС: Ви сте косценаристкиња серије “Група”, која прати различите друштвене групе и која је стварна прича о животу, о криминалу и разним проблемима у којима живимо. Шта је била главна идеја водиља за стварање једне такве серије и шта би била њена крајња идеја?

МИТРОВИЋ: Да, то ми је био први сценаристички посао и баш сам била узбуђена да радим такву причу. С обзиром на то да је било доста сценариста, свако је имао свој део посла, а конкретно су мој задатак били тинејџери. Водила сам се свим стварним ликовима из живота које сам некада упознала или које сам пронашла да би ми испричали своју причу, а крајња идеја је била да то урадим најбоље што могу у том тренутку.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана