Katarina Mitrović, scenaristkinja i književnica za “Glas Srpske”: Potrebni smo jedni drugima i za život i za umjetnost

Milanka Mitrić
Katarina Mitrović, scenaristkinja i književnica za “Glas Srpske”: Potrebni smo jedni drugima i za život i za umjetnost

Roman je nastajao u trenucima kada sam u sebi tražila postolje da na njemu izgradim kuću. Sam se otrgao i postao roman u stihu, ja sam planirala da napišem pesmu.

Rekla je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnica i scenaristkinja Katarina Mitrović, autorka romana u stihu “Nemaju sve kuće dvorišta” i jedna od učesnica 4. regionalnog festivala književnosti “Imperativ”, koji će od 30. maja do 3. juna biti održan u Banskom dvoru Kulturnom centru. U pitanju je događaj koji će okupiti mnoge pisce iz regiona, a nastao je u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti “Imperativ”, a u saradnji sa Banskim dvorom.

- Vodila su me intenzivna osećanja koja se tiču smrtnosti, sopstvene i tuđe - dodaje ona, osvrćući se na nastanak pomenutog djela.

GLAS: Kako naći dvorište i dom u sebi?

MITROVIĆ: Mislim da se bolje nalaze u tišini, ali neko možda više voli buku. Ja ih tražim tako što se suočavam sa strahovima i bude mnogo strašno, ali onda dođe i nagrada.

GLAS: Koliko biste rekli da ste slobodi u pisanju? I koliko ovaj svijet umjetniku daje slobode?

MITROVIĆ: Slobodna sam kada je u pitanju književnost, ali je drugo pitanje hoće li neko hteti to da objavi i čita. O tome ne mislim dok stvaram, nego posle, kad se plašim da to niko neće hteti da objavi i čita. S druge strane, u pisanju scenarija ne možeš biti apsolutno slobodan zato što nisi sam, moraš da misliš o celoj ekipi. Svaki svet daje umetniku slobode onoliko koliko umetnik sme da uzme. To je sve do nas i u nama.

GLAS: Kakve promjene umjetnosti i kulturi su donijela razna ograničenja, zatvaranja i život u pandemiji? Kakve promjene su se desile u ljudima i kako iz svega ovoga izvući neku dozu optimizma?

MITROVIĆ: Čini mi se da smo shvatili koliko je dragoceno samo kad postojimo, a lep je dan i možemo nekog da dodirnemo. Istovremeno, nakupili smo se anksioznosti. Kad se nje oslobodimo, biće mnogo lakše. Neophodni smo jedni drugima, i za život i za umetnost. Potrebno je da odemo u pozorište i zajedno dišemo, delimo energiju, tapšemo na filmskim festivalima, slušamo se na promocijama knjiga, gurkamo se, njuškamo, pipkamo i smejemo glasno bez straha od letenja pljuvačke.

GLAS: Kako posmatrate produkciju serija i filmova u Srbiji i regionu? Kakve promjene mislite da bi trebalo da se dese na tom polju?

MITROVIĆ: Puno se radi i to je super, a vreme će pročistiti dobro od lošeg, kao i za sve. Za početak, mislim da bi svi trebalo scenaristima da daju više vremena za pisanje jer ćemo tako podići kvalitet.

GLAS: S obzirom na to da ste jedna od učesnica Festivala književnosti “Imperativ”, kakvo je Vaše mišljenje o smotrama posvećenim pisanoj riječi? Da li nam nedostaje još takvih manifestacija koje povezuju književnike iz regiona, a čitaocima pružaju mogućnost da se više i bolje upoznaju sa autorima koje čitaju?

MITROVIĆ: Da! Hoćemo još regionalnih festivala i vrlo se radujem “Imperativu” i jedva čekam da dođem u Banjaluku.

“GRUPA”

GLAS: Vi ste koscenaristkinja serije “Grupa”, koja prati različite društvene grupe i koja je stvarna priča o životu, o kriminalu i raznim problemima u kojima živimo. Šta je bila glavna ideja vodilja za stvaranje jedne takve serije i šta bi bila njena krajnja ideja?

MITROVIĆ: Da, to mi je bio prvi scenaristički posao i baš sam bila uzbuđena da radim takvu priču. S obzirom na to da je bilo dosta scenarista, svako je imao svoj deo posla, a konkretno su moj zadatak bili tinejdžeri. Vodila sam se svim stvarnim likovima iz života koje sam nekada upoznala ili koje sam pronašla da bi mi ispričali svoju priču, a krajnja ideja je bila da to uradim najbolje što mogu u tom trenutku.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana