Иван Лончаревић, за “Глас Српске”: Свака част новом таласу, али живимо у 21. вијеку

Они се све договарају између себе, праве планове, заказују термине, бирају људе са којима желе да раде, одлучују шта треба и шта не треба, а ми (Поп депресија и Кишобран) смо више као саветодавни и надзорни орган и људи који су ту да омогуће услове да се нешто деси и, када је потребно, решавају проблеме.

Рекао је ово за “Глас Српске” Иван Лончаревић, оснивач и уредник издавачке куће “Поп депресија”, те зачетник истоимене култне емисије, новинар и још много тога, објашњавајући да ли су се труд и организациона ноћна мора око компилација “Хали Гали 1”(2019) и “Хали Гали 2”(2024), на крају исплатили? Лончаревић, један од људи из сјене и добри дух домаће рок и поп музике, каже да је на крају ипак поносан на све младе бендове који су постали успјешни музичари.

- Мислим да смо за ове четири плус године могли да гледамо, из првог реда, како ти млади људи постају одрасле особе, а неки од њих и успешни музичари (КоиКои су баш чудо!) и то је непроцењиво. А јесте све то стресно и напорно, финансијски исцрпљујуће и захтевно. И сулудо. И лепо - рекао је Лончаревић.
ГЛАС: Како је стигло до тога да се “Поп депресија”, “Кишобран” продукција и “Хали Гали” колектив нађу на истим таласним дужинама и како је уопште заживјела цијела прича, која, сад се слободно може рећи, постаје прави андерграунд феномен?

ЛОНЧАРЕВИЋ: “Поп депресија” и “Кишобран” сарађују од 2013. године и концерта групе “Ефтеркланг”. Временом се та сарадња претворила у братско-партнерски однос на разним пољима, а временом сам и ја почео да се склањам из првог реда и да напред гурам млађе, оне који ће наставити да раде даље са “Кишобраном”. Блиска веза групе “Визељ” и “Кишобрана” породила је идеју о стварању “Хали Гали” колектива, па после и рад на компилацији, фестивалима, фанзинима, изложбама и разним другим акцијама. Пошто сам ја, што би неки рекли, “пола човек-пола компилација”, некако је логично било да се прикључим и радим оно што радим све ове године. Не волим израз андерграунд, јер у средини у којој не постоји мејнстрим све је исто, можете да га назовете овако или онако. Разлика је само да неко има пара, а неко нема и да се неко емитује на радио и ТВ станицама, а неко не. Маштам о томе да постоји мејнстрим сцена, богата, разноврсна и занимљива, јер ако се то деси и андерграунду ће бити боље.
ГЛАС: Једна од ствари, која је занимљива у вези са бендовима око “Хали Гали” колектива, без обзира на неизбјежна медијска поређења са славним претечама попут “Пакет аранжмана” или “Јутро ће променити све”, је та да сви бендови окупљени око ње не робују прошлости и носталгији, већ храбро траже сопствени израз?

ЛОНЧАРЕВИЋ: Свакако да клинци слушају све, и старо и ново, и да имају неко своје мишљење о томе које не мора баш нужно да буде у складу с аксиомима који су изречени о “Пакету” и другим светим кравама. Довољно је погледати тираже и шта се уопште реиздаје свих ових година да се схвати шта људи генерално слушају и купују. Свака част рокенрол почецима, панкерима (Београд је познат по томе да у њему живи и ради негде око 10.000 првих панкера на свету), новом таласу, Марини и Фути, Бреговићу, Бори и Џонију, Милану и Који, Б92 бендовима, Јужном ветру, Брзим бендовима Србије... Свака част свима, све је битно и све треба да се слуша и да се воли или да се бар наслаже у глави, али ми већ неко време живимо у 21. веку и хајде да пробамо бар музиком да се обраћамо људима око нас. И заиста ми је небитно колико њих заиста жели да слуша музику из 2024. године, само да бар неко то покуша. Супер ми је када ми неко од бендова пошаље нову песму, па ја кренем да описујем свој доживљај те музике и да избацујем имена бендова и песама на које ме та песма асоцира, а они ме гледају испод ока и мисле се “океј бумер”. Наш (“маторачки”) доживљај музике је наш и не видим никакав проблем да неко исту ту музику доживљава на други начин, мислим да је то лепота слушања музике, само када би људи уопште желели да слушају нешто ново.

ГЛАС: У музици сте дуго као слушалац, новинар, водитељ и издавач, емисија “Поп депресија” прославила је 23 године постојања. Како се уопште десила музика и како је лагодна пасивност слушаоца замијењена изазовном позицијом новинара, уредника и на крају издавача, као “круном од трња” у краљевству домаће музичке сцене?

ЛОНЧАРЕВИЋ:  Мало сам каснио са слушањем “савремене” музике током средње школе, тада сам још био на “Дорсима”, “Цепелинима”, “Стонсима”, Јангу, Битлсима, Дилану, ... Мислим да је први бенд који сам заволео у исто време када је музика настала био “Калт”. Али, онда ми се крајем осамдесетих десио неки кврц у глави и одједном сам музику коју сам слушао редовно, мада више као неку вежбу концентрације, почео да “чујем” и разумем и мислим да се то није прекинуло до данас. Радио сам на радијима, Индексу и Политици, повремено ускакао на Б92 као гост, писао сам рецензије (мада сам баш ретко неког критиковао, углавном сам у први план гурао ствари које волим) за разне новине и часописе и онда сам 2001. почео да радим “Поп депресију” на Радио Политици, па на 94.9, па смо прешли на први програм Студија Б, па на онлајн платформе и на крају, Радио Апарат. Мислим да ми је током ових двадесетак година рад на емисији био терапија, тако сам решавао (и стварао) разне проблеме у животу и причао о њима наглас и пред разним непознатим људима, али и научио да слушам и себе и музику на начин који ме чини срећним. Имао сам и дивне менторе на том путу и мислим да је прелазак из пасивности у активност последица свих тих ствари, жеље да помогнем себи, али и другима. 

ГЛАС: И од среће и помоћи до издаваштва, што је код нас пут у чист мазохизам?

ЛОНЧАРЕВИЋ: Нисам хтео да будем издавач, организовање концерата ме је ложило и то сам хтео да радим, али овај део посла ми је баш био нешто што сам дуго избегавао. И почео сам да будем “издавач” из нужде и ваљда је тако требало да буде, не знам. Нисам баш неки издавач искрен да будем, ми немамо ниједног запосленог, а и даље се значајна количина новца додаје са стране да би све могло да функционише. С друге стране, мислим да сам добра подршка и помоћ и да могу да чујем људе и њихову музику и схватим шта су хтели да кажу.

ГЛАС: Како правите избор умјетника које окупљате на етикети “Поп депресија”, стилски и жанровски распон Ваших аутора је огроман, али на крају се некако осјети да су то извођачи једне куће?
ЛОНЧАРЕВИЋ: Основно је да ми се та музика свиђа, да волим то што слушам, да ме испровоцира или да учини било шта да обратим пажњу на то што слушам. Поред тога јако ми је постало битно какви су људи са којима треба да радим, тј. какав је наш однос, да ли смо у стању да седнемо и причамо и не нервирамо једни друге. Временом ми је то постало најважније. Треће, исто јако битно, под утицајем драгог Болета (Дејан Бошковић), увек се трудим да нађем времена за неког ко је тотални аутсајдер и ко музику прави за себе и ко нема никаква комерцијална очекивања. Често такве сарадње буду и најлепше. Опет, много људи се више ложи на идеју о томе да су музичари, него на музику коју праве и ту комуникација није баш једноставна. Последњих година нисам баш био у стању ни да одговорим бројним музичарима који су желели да сарађујемо, а камоли да преслушам музику коју су слали, јер једноставно то нисам могао - неки пут приватни живот захтева да буде у првом плану и само поједе остало време. Жао ми је због тога и извињавам се свима, али чиним напоре да се то некако и ускоро поправи.

ГЛАС: Узевши у обзир искуство, како Вам дјелује данас стање на регионалној рок сцени. Музике има више него икад, постоје јако квалитетни издавачи, функционише доста занимљивих портала, издаје се и музичка есејистика, али шта недостаје да се границе андерграунда и мејнстрима макар мало приближе?

ЛОНЧАРЕВИЋ:  У том великом избору музике је и предност, али и проблем. Свакако да недостаје систем, јер све што постоји: портали, издавачи, есејисти, едукатори, клубови, промотери, менаџери, медији, установе на буџету, комерцијални простори, ТВ и радио емисије, све је то ексцес, а не део неког плана (да не кажем културне политике). Недостају и компетентни уредници/селектори, људи који ће препоручити музику коју сматрају да је битна и која мора да се чује и то више нама, “старијима” него клинцима. Млади се доста добро сналазе и брзо долазе до нове музике. То што се нама генерално не свиђа шта млади слушају је више наш проблем него њихов. И то што је већина моје генерације са слушањем музике стала негде на “Електропиониру” бенда “Дарквуд Даб”. Не мислим да код нас постоји граница између мејнстрима и андерграунда, ми смо сфумато у којем може свашта да се види и извуче ако довољно дуго гледаш исто место. Мислим да је већи проблем са људима који су на позицијама на којима могу нешто да промене, али то не раде, јер им то апсолутно не одговара пошто би тако угрозили своје приватне шеме.
ГЛАС: Рекли сте да сте завршили са компилацијама, али Конери рече: “Никад не реци никад”? Шалу на страну, какви су даљи планови “Поп депресије”, осим да пушта и издаје добру музику?

ЛОНЧАРЕВИЋ: Наш колектив сада чине “Поп Депресија”, “Кишобран”, “Андерклас” и “Зелени качкет”, а план је да се у наредном периоду све више у први план гура подетикета “Зелени качкет”. У оквиру ње (идеја за отварање секције ЗК била је да млади људи објављују албуме младих људи и да сви они раде заједно и да имају потпуно одрешене руке у доношењу одлука) за коју недељу објавићемо дебитантско издање групе коју чине четири девојке под именом “Чувари ствари”, пар месеци касније и први албум за шабачки састав “ЛУ”. Већ неко дуже време најбитнија особа “Поп депресије” је Ана Ћурчин, која можда није свесна тога, али је де факто музичка уредница наше издавачке куће и мислим да се кроз квалитет издања која смо објавили последњих година њен утицај примећује. Она је заиста једна фантастична музичарка и продуценткиња и жена која инспирише. Ја имам своје “маторце” и аутсајдере са којима радим већ дуго и могу да кажем да смо породица, понекад дисфункционална (али породица!) и свакако идемо даље сви заједно. Правимо планове за један летњи фестивал ван Београда, за сада је само идеја, али нешто смо почели полуозбиљно да разговарамо. Ја лично једва чекам да “Ситзпинкер” заврше снимање свог деби албум, јер ће бити тотални спектакл!

Регион

ГЛАС: Прве промоције након изласка “ХГ2” у Љубљани и Загребу, дјелују као дефинитивна потврда да је оно што је почело током пандемије напокон добило потврду на најбољем могућем мјесту на бини и пред публиком која није “локална потпора?

ЛОНЧАРЕВИЋ: Од почетка је била идеја да караван иде ван граница Србије. Јесте, пандемија је пореметила многе планове, али контакт и договор са “Ментом” траје већ неко време, а и Загреб је био нешто што “само што се није десило”. Желимо да идемо и у Скопље и Подгорицу, то је сигурно или свуда где нас неко озбиљан позове. На “Мент” идемо редовно и појединачно и групно већ годинама, а битно је и да се истакне да је учешће на “Контакту” у Београду значајно помогло да сви схватимо да све ово има већи значај од наших појединачних и групних страхова и дилема.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.