Ivan Lončarević, za “Glas Srpske”: Svaka čast novom talasu, ali živimo u 21. vijeku

Oni se sve dogovaraju između sebe, prave planove, zakazuju termine, biraju ljude sa kojima žele da rade, odlučuju šta treba i šta ne treba, a mi (Pop depresija i Kišobran) smo više kao savetodavni i nadzorni organ i ljudi koji su tu da omoguće uslove da se nešto desi i, kada je potrebno, rešavaju probleme.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Ivan Lončarević, osnivač i urednik izdavačke kuće “Pop depresija”, te začetnik istoimene kultne emisije, novinar i još mnogo toga, objašnjavajući da li su se trud i organizaciona noćna mora oko kompilacija “Hali Gali 1”(2019) i “Hali Gali 2”(2024), na kraju isplatili? Lončarević, jedan od ljudi iz sjene i dobri duh domaće rok i pop muzike, kaže da je na kraju ipak ponosan na sve mlade bendove koji su postali uspješni muzičari.

- Mislim da smo za ove četiri plus godine mogli da gledamo, iz prvog reda, kako ti mladi ljudi postaju odrasle osobe, a neki od njih i uspešni muzičari (KoiKoi su baš čudo!) i to je neprocenjivo. A jeste sve to stresno i naporno, finansijski iscrpljujuće i zahtevno. I suludo. I lepo - rekao je Lončarević.
GLAS: Kako je stiglo do toga da se “Pop depresija”, “Kišobran” produkcija i “Hali Gali” kolektiv nađu na istim talasnim dužinama i kako je uopšte zaživjela cijela priča, koja, sad se slobodno može reći, postaje pravi andergraund fenomen?

LONČAREVIĆ: “Pop depresija” i “Kišobran” sarađuju od 2013. godine i koncerta grupe “Efterklang”. Vremenom se ta saradnja pretvorila u bratsko-partnerski odnos na raznim poljima, a vremenom sam i ja počeo da se sklanjam iz prvog reda i da napred guram mlađe, one koji će nastaviti da rade dalje sa “Kišobranom”. Bliska veza grupe “Vizelj” i “Kišobrana” porodila je ideju o stvaranju “Hali Gali” kolektiva, pa posle i rad na kompilaciji, festivalima, fanzinima, izložbama i raznim drugim akcijama. Pošto sam ja, što bi neki rekli, “pola čovek-pola kompilacija”, nekako je logično bilo da se priključim i radim ono što radim sve ove godine. Ne volim izraz andergraund, jer u sredini u kojoj ne postoji mejnstrim sve je isto, možete da ga nazovete ovako ili onako. Razlika je samo da neko ima para, a neko nema i da se neko emituje na radio i TV stanicama, a neko ne. Maštam o tome da postoji mejnstrim scena, bogata, raznovrsna i zanimljiva, jer ako se to desi i andergraundu će biti bolje.
GLAS: Jedna od stvari, koja je zanimljiva u vezi sa bendovima oko “Hali Gali” kolektiva, bez obzira na neizbježna medijska poređenja sa slavnim pretečama poput “Paket aranžmana” ili “Jutro će promeniti sve”, je ta da svi bendovi okupljeni oko nje ne robuju prošlosti i nostalgiji, već hrabro traže sopstveni izraz?

LONČAREVIĆ: Svakako da klinci slušaju sve, i staro i novo, i da imaju neko svoje mišljenje o tome koje ne mora baš nužno da bude u skladu s aksiomima koji su izrečeni o “Paketu” i drugim svetim kravama. Dovoljno je pogledati tiraže i šta se uopšte reizdaje svih ovih godina da se shvati šta ljudi generalno slušaju i kupuju. Svaka čast rokenrol počecima, pankerima (Beograd je poznat po tome da u njemu živi i radi negde oko 10.000 prvih pankera na svetu), novom talasu, Marini i Futi, Bregoviću, Bori i Džoniju, Milanu i Koji, B92 bendovima, Južnom vetru, Brzim bendovima Srbije... Svaka čast svima, sve je bitno i sve treba da se sluša i da se voli ili da se bar naslaže u glavi, ali mi već neko vreme živimo u 21. veku i hajde da probamo bar muzikom da se obraćamo ljudima oko nas. I zaista mi je nebitno koliko njih zaista želi da sluša muziku iz 2024. godine, samo da bar neko to pokuša. Super mi je kada mi neko od bendova pošalje novu pesmu, pa ja krenem da opisujem svoj doživljaj te muzike i da izbacujem imena bendova i pesama na koje me ta pesma asocira, a oni me gledaju ispod oka i misle se “okej bumer”. Naš (“matorački”) doživljaj muzike je naš i ne vidim nikakav problem da neko istu tu muziku doživljava na drugi način, mislim da je to lepota slušanja muzike, samo kada bi ljudi uopšte želeli da slušaju nešto novo.

GLAS: U muzici ste dugo kao slušalac, novinar, voditelj i izdavač, emisija “Pop depresija” proslavila je 23 godine postojanja. Kako se uopšte desila muzika i kako je lagodna pasivnost slušaoca zamijenjena izazovnom pozicijom novinara, urednika i na kraju izdavača, kao “krunom od trnja” u kraljevstvu domaće muzičke scene?

LONČAREVIĆ:  Malo sam kasnio sa slušanjem “savremene” muzike tokom srednje škole, tada sam još bio na “Dorsima”, “Cepelinima”, “Stonsima”, Jangu, Bitlsima, Dilanu, ... Mislim da je prvi bend koji sam zavoleo u isto vreme kada je muzika nastala bio “Kalt”. Ali, onda mi se krajem osamdesetih desio neki kvrc u glavi i odjednom sam muziku koju sam slušao redovno, mada više kao neku vežbu koncentracije, počeo da “čujem” i razumem i mislim da se to nije prekinulo do danas. Radio sam na radijima, Indeksu i Politici, povremeno uskakao na B92 kao gost, pisao sam recenzije (mada sam baš retko nekog kritikovao, uglavnom sam u prvi plan gurao stvari koje volim) za razne novine i časopise i onda sam 2001. počeo da radim “Pop depresiju” na Radio Politici, pa na 94.9, pa smo prešli na prvi program Studija B, pa na onlajn platforme i na kraju, Radio Aparat. Mislim da mi je tokom ovih dvadesetak godina rad na emisiji bio terapija, tako sam rešavao (i stvarao) razne probleme u životu i pričao o njima naglas i pred raznim nepoznatim ljudima, ali i naučio da slušam i sebe i muziku na način koji me čini srećnim. Imao sam i divne mentore na tom putu i mislim da je prelazak iz pasivnosti u aktivnost posledica svih tih stvari, želje da pomognem sebi, ali i drugima. 

GLAS: I od sreće i pomoći do izdavaštva, što je kod nas put u čist mazohizam?

LONČAREVIĆ: Nisam hteo da budem izdavač, organizovanje koncerata me je ložilo i to sam hteo da radim, ali ovaj deo posla mi je baš bio nešto što sam dugo izbegavao. I počeo sam da budem “izdavač” iz nužde i valjda je tako trebalo da bude, ne znam. Nisam baš neki izdavač iskren da budem, mi nemamo nijednog zaposlenog, a i dalje se značajna količina novca dodaje sa strane da bi sve moglo da funkcioniše. S druge strane, mislim da sam dobra podrška i pomoć i da mogu da čujem ljude i njihovu muziku i shvatim šta su hteli da kažu.

GLAS: Kako pravite izbor umjetnika koje okupljate na etiketi “Pop depresija”, stilski i žanrovski raspon Vaših autora je ogroman, ali na kraju se nekako osjeti da su to izvođači jedne kuće?
LONČAREVIĆ: Osnovno je da mi se ta muzika sviđa, da volim to što slušam, da me isprovocira ili da učini bilo šta da obratim pažnju na to što slušam. Pored toga jako mi je postalo bitno kakvi su ljudi sa kojima treba da radim, tj. kakav je naš odnos, da li smo u stanju da sednemo i pričamo i ne nerviramo jedni druge. Vremenom mi je to postalo najvažnije. Treće, isto jako bitno, pod uticajem dragog Boleta (Dejan Bošković), uvek se trudim da nađem vremena za nekog ko je totalni autsajder i ko muziku pravi za sebe i ko nema nikakva komercijalna očekivanja. Često takve saradnje budu i najlepše. Opet, mnogo ljudi se više loži na ideju o tome da su muzičari, nego na muziku koju prave i tu komunikacija nije baš jednostavna. Poslednjih godina nisam baš bio u stanju ni da odgovorim brojnim muzičarima koji su želeli da sarađujemo, a kamoli da preslušam muziku koju su slali, jer jednostavno to nisam mogao - neki put privatni život zahteva da bude u prvom planu i samo pojede ostalo vreme. Žao mi je zbog toga i izvinjavam se svima, ali činim napore da se to nekako i uskoro popravi.

GLAS: Uzevši u obzir iskustvo, kako Vam djeluje danas stanje na regionalnoj rok sceni. Muzike ima više nego ikad, postoje jako kvalitetni izdavači, funkcioniše dosta zanimljivih portala, izdaje se i muzička esejistika, ali šta nedostaje da se granice andergraunda i mejnstrima makar malo približe?

LONČAREVIĆ:  U tom velikom izboru muzike je i prednost, ali i problem. Svakako da nedostaje sistem, jer sve što postoji: portali, izdavači, esejisti, edukatori, klubovi, promoteri, menadžeri, mediji, ustanove na budžetu, komercijalni prostori, TV i radio emisije, sve je to eksces, a ne deo nekog plana (da ne kažem kulturne politike). Nedostaju i kompetentni urednici/selektori, ljudi koji će preporučiti muziku koju smatraju da je bitna i koja mora da se čuje i to više nama, “starijima” nego klincima. Mladi se dosta dobro snalaze i brzo dolaze do nove muzike. To što se nama generalno ne sviđa šta mladi slušaju je više naš problem nego njihov. I to što je većina moje generacije sa slušanjem muzike stala negde na “Elektropioniru” benda “Darkvud Dab”. Ne mislim da kod nas postoji granica između mejnstrima i andergraunda, mi smo sfumato u kojem može svašta da se vidi i izvuče ako dovoljno dugo gledaš isto mesto. Mislim da je veći problem sa ljudima koji su na pozicijama na kojima mogu nešto da promene, ali to ne rade, jer im to apsolutno ne odgovara pošto bi tako ugrozili svoje privatne šeme.
GLAS: Rekli ste da ste završili sa kompilacijama, ali Koneri reče: “Nikad ne reci nikad”? Šalu na stranu, kakvi su dalji planovi “Pop depresije”, osim da pušta i izdaje dobru muziku?

LONČAREVIĆ: Naš kolektiv sada čine “Pop Depresija”, “Kišobran”, “Anderklas” i “Zeleni kačket”, a plan je da se u narednom periodu sve više u prvi plan gura podetiketa “Zeleni kačket”. U okviru nje (ideja za otvaranje sekcije ZK bila je da mladi ljudi objavljuju albume mladih ljudi i da svi oni rade zajedno i da imaju potpuno odrešene ruke u donošenju odluka) za koju nedelju objavićemo debitantsko izdanje grupe koju čine četiri devojke pod imenom “Čuvari stvari”, par meseci kasnije i prvi album za šabački sastav “LU”. Već neko duže vreme najbitnija osoba “Pop depresije” je Ana Ćurčin, koja možda nije svesna toga, ali je de fakto muzička urednica naše izdavačke kuće i mislim da se kroz kvalitet izdanja koja smo objavili poslednjih godina njen uticaj primećuje. Ona je zaista jedna fantastična muzičarka i producentkinja i žena koja inspiriše. Ja imam svoje “matorce” i autsajdere sa kojima radim već dugo i mogu da kažem da smo porodica, ponekad disfunkcionalna (ali porodica!) i svakako idemo dalje svi zajedno. Pravimo planove za jedan letnji festival van Beograda, za sada je samo ideja, ali nešto smo počeli poluozbiljno da razgovaramo. Ja lično jedva čekam da “Sitzpinker” završe snimanje svog debi album, jer će biti totalni spektakl!

Region

GLAS: Prve promocije nakon izlaska “HG2” u Ljubljani i Zagrebu, djeluju kao definitivna potvrda da je ono što je počelo tokom pandemije napokon dobilo potvrdu na najboljem mogućem mjestu na bini i pred publikom koja nije “lokalna potpora?

LONČAREVIĆ: Od početka je bila ideja da karavan ide van granica Srbije. Jeste, pandemija je poremetila mnoge planove, ali kontakt i dogovor sa “Mentom” traje već neko vreme, a i Zagreb je bio nešto što “samo što se nije desilo”. Želimo da idemo i u Skoplje i Podgoricu, to je sigurno ili svuda gde nas neko ozbiljan pozove. Na “Ment” idemo redovno i pojedinačno i grupno već godinama, a bitno je i da se istakne da je učešće na “Kontaktu” u Beogradu značajno pomoglo da svi shvatimo da sve ovo ima veći značaj od naših pojedinačnih i grupnih strahova i dilema.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.