Годишњица смрти Исидоре Секулић

ГС
Годишњица смрти Исидоре Секулић

Оно што људе носи, није делање него реч… Реч везује, разрешује, сече, реже, пали и гаси… Језик је музика са далеко више тонова и интервала но вокална и инструментална музика…Туђина, то је туђ језик. Највиша духовна вредност нашег народа су народне песме и Горски вијенац, писала је Исидора Секулић (1877–1958), једна од најумнијих Српкиња, од чије смрти је управо (5. април) навршено 62 године.

 

Ипак, не може се рећи да је ова годишњица у нашој културној јавности достојно обиљежена, онако како би то доликовало Исидориној личности, која је ионако увијек стајала помало издвојено, усамљено.

Нарочито послије Другог свјетског рата, Исидора Секулић живјела је скромно и потиснуто. Поред књижевне награде са њеним именом, коју је установила и додјељује је од 1967. године СО Савски вијенац, истоименог Фонда који је основан десет година касније, годишњака "Исидоријана", као и замисли издавачке куће "Плави јахач” да Београд добије музеј посвећен Исидори, (иницијативи која још није заживјела), пола вијека од смрти Исидоре Секулић остало је у другом плану.

А Исидора је наша велика књижевница, која је писала о пролазности српских и војвођанских грађанских породица, као и о пролазности уопште, због које је немогуће бити горд. Исидора је свој народ видјела као мали – „Сви мали народи, зато што су усамљени, носе у себи једну меланхоличну стидљивост, која раствара активност”, говорила је – али је увијек посједовала свијест о „култури као најтрајнијој људској тековини… у којој више није важна регионална препознатљивост, већ удио талента и знања”.

"Исидору привлачи све што је исконско, узвишено, трагично и гротескно у природи, ближи јој је север од југа, горостасне планине од валовитих пејзажа или равница”, написао је у „Краткој историји српске књижевности” Јован Деретић.

Исидорина правила била су: рад, сиромаштво, ћутање.

„Волим муку и анатему. Волим онога који камен оре, а ипак има хлеба. Волим север”. Њена је и ова мисао: „Моралног прогреса нема без тврдоглавости, упорности, без аскетских црта, без протеста, без хуле на богове и на људе”.

Колико су размишљања Исидоре Секулић, књижевнице која је тако добро разумела српску традицију и духовност и тако чврсто је спајала са културом Европе и свијета, актуелна показује и есеј Павла Зорића о односу Исидоре Секулић према косовском завјету, који је део Зорићеве књиге „Исидора Секулић о косовском завјету и други есеји”, у издању СКЗ. Наиме, у Исидориним размишљањима о српској историји Косово заузима једно од најважнијих мјеста, а у том духу косовске традиције писала је Исидора и књигу дубоке оданости о Његошу.

„Исидора одбацује романтичарску интерпретацију свих оних тема и идеја, обухваћених речима Косово и Видовдан. Ево шта она пише: ’Ми још немамо ниједне модерне велике идеје. Наша слава је давно битисала, и осим поноса у срцу и косовске епопеје на уснама ничега реалнога нам није оставила… Културну победу још нисмо дочекали – раскомадани, расејани, сиромашни, застрашени и малодушни. Мало је великих мисли, мало несебичних и отмених душа… У традицији гледајмо спомен, а не предестинацију… Видовдан нека не буде само дан парастоса, него нека буде дан рођења и обнове велике и живе идеје…”, речи су Павла Зорића.

Овај наш познати критичар се на крају есеја запитао:

„Како сада звуче Исидорине и Андрићеве речи о Косову, како на крају крајева данас звучи и сам Његош.”

Није претерано рећи да је за духовно уобличење једне личности довољно читати само Исидору. Њене књиге „Сапутници” (1913), затим „Писма из Норвешке” (1914) пружају лирско осећање света које је и много више од тога.

О Исидорином делу Јован Дучић је писао:

„’Сапутници’ нису женско дело. Бол у њему је метафизичан, трагедија човечје мисли, сукоб душевног и духовног. Свугде је непрестана потреба да се велике и дубоке ствари осветле и објасне малим средствима људског разума.”

Међутим, Јован Скерлић је Исидору својевремено оценио као „презрелог писца”; сметали су му описи Норвешке, и интернационално у „Писмима”, а злоупотребио је и њену „маглу”. Исидора је говорила: „Тужно је што се после 36 година, при речи ’магла’ стресам, видим Скерлића”.

Исидорино дело чине и критике о нашим и страним писцима (Аналитички тренуци и теме I–III), а Дучић је и о Исидориној критици, која била својеврсно стваралаштво, имао мишљење: „Исидора није судила писце него идеје, моћ опсервације и генерализације, сенситивност”.

Читање Исидориних књига у осами, и то је довољно за дубоку оданост њеној изузетности, узвишености њенога духа, јер је говорила: „Мудра реч мора у човеку постати енергија”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана