Godišnjica smrti Isidore Sekulić

Ipak, ne može se reći da je ova godišnjica u našoj kulturnoj javnosti dostojno obilježena, onako kako bi to dolikovalo Isidorinoj ličnosti, koja je ionako uvijek stajala pomalo izdvojeno, usamljeno.

Naročito poslije Drugog svjetskog rata, Isidora Sekulić živjela je skromno i potisnuto. Pored književne nagrade sa njenim imenom, koju je ustanovila i dodjeljuje je od 1967. godine SO Savski vijenac, istoimenog Fonda koji je osnovan deset godina kasnije, godišnjaka "Isidorijana", kao i zamisli izdavačke kuće "Plavi jahač” da Beograd dobije muzej posvećen Isidori, (inicijativi koja još nije zaživjela), pola vijeka od smrti Isidore Sekulić ostalo je u drugom planu.

A Isidora je naša velika književnica, koja je pisala o prolaznosti srpskih i vojvođanskih građanskih porodica, kao i o prolaznosti uopšte, zbog koje je nemoguće biti gord. Isidora je svoj narod vidjela kao mali – „Svi mali narodi, zato što su usamljeni, nose u sebi jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost”, govorila je – ali je uvijek posjedovala svijest o „kulturi kao najtrajnijoj ljudskoj tekovini… u kojoj više nije važna regionalna prepoznatljivost, već udio talenta i znanja”.

"Isidoru privlači sve što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno u prirodi, bliži joj je sever od juga, gorostasne planine od valovitih pejzaža ili ravnica”, napisao je u „Kratkoj istoriji srpske književnosti” Jovan Deretić.

Isidorina pravila bila su: rad, siromaštvo, ćutanje.

„Volim muku i anatemu. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba. Volim sever”. Njena je i ova misao: „Moralnog progresa nema bez tvrdoglavosti, upornosti, bez asketskih crta, bez protesta, bez hule na bogove i na ljude”.

Koliko su razmišljanja Isidore Sekulić, književnice koja je tako dobro razumela srpsku tradiciju i duhovnost i tako čvrsto je spajala sa kulturom Evrope i svijeta, aktuelna pokazuje i esej Pavla Zorića o odnosu Isidore Sekulić prema kosovskom zavjetu, koji je deo Zorićeve knjige „Isidora Sekulić o kosovskom zavjetu i drugi eseji”, u izdanju SKZ. Naime, u Isidorinim razmišljanjima o srpskoj istoriji Kosovo zauzima jedno od najvažnijih mjesta, a u tom duhu kosovske tradicije pisala je Isidora i knjigu duboke odanosti o Njegošu.

„Isidora odbacuje romantičarsku interpretaciju svih onih tema i ideja, obuhvaćenih rečima Kosovo i Vidovdan. Evo šta ona piše: ’Mi još nemamo nijedne moderne velike ideje. Naša slava je davno bitisala, i osim ponosa u srcu i kosovske epopeje na usnama ničega realnoga nam nije ostavila… Kulturnu pobedu još nismo dočekali – raskomadani, rasejani, siromašni, zastrašeni i malodušni. Malo je velikih misli, malo nesebičnih i otmenih duša… U tradiciji gledajmo spomen, a ne predestinaciju… Vidovdan neka ne bude samo dan parastosa, nego neka bude dan rođenja i obnove velike i žive ideje…”, reči su Pavla Zorića.

Ovaj naš poznati kritičar se na kraju eseja zapitao:

„Kako sada zvuče Isidorine i Andrićeve reči o Kosovu, kako na kraju krajeva danas zvuči i sam Njegoš.”

Nije preterano reći da je za duhovno uobličenje jedne ličnosti dovoljno čitati samo Isidoru. Njene knjige „Saputnici” (1913), zatim „Pisma iz Norveške” (1914) pružaju lirsko osećanje sveta koje je i mnogo više od toga.

O Isidorinom delu Jovan Dučić je pisao:

„’Saputnici’ nisu žensko delo. Bol u njemu je metafizičan, tragedija čovečje misli, sukob duševnog i duhovnog. Svugde je neprestana potreba da se velike i duboke stvari osvetle i objasne malim sredstvima ljudskog razuma.”

Međutim, Jovan Skerlić je Isidoru svojevremeno ocenio kao „prezrelog pisca”; smetali su mu opisi Norveške, i internacionalno u „Pismima”, a zloupotrebio je i njenu „maglu”. Isidora je govorila: „Tužno je što se posle 36 godina, pri reči ’magla’ stresam, vidim Skerlića”.

Isidorino delo čine i kritike o našim i stranim piscima (Analitički trenuci i teme I–III), a Dučić je i o Isidorinoj kritici, koja bila svojevrsno stvaralaštvo, imao mišljenje: „Isidora nije sudila pisce nego ideje, moć opservacije i generalizacije, sensitivnost”.

Čitanje Isidorinih knjiga u osami, i to je dovoljno za duboku odanost njenoj izuzetnosti, uzvišenosti njenoga duha, jer je govorila: „Mudra reč mora u čoveku postati energija”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.