Ђорђе Милосављевић, драматург, сценариста и редитељ, за “Глас Српске”: Радо бих писао о златном добу Врбаске бановине

Александра Глишић
Ђорђе Милосављевић, драматург, сценариста и редитељ, за “Глас Српске”: Радо бих писао о златном добу Врбаске бановине

Стање у српској кинематографији се променило и то набоље. Мислим да су много продуценти, поготово они који се баве телевизијским серијама, у међувремену схватили вредност сценарија, без којег просто нема доброг пројекта и стога се у сценарио, чини ми се, ипак улаже више. Наравно, за добар пројекат сценарио је неопходан, али још недовољан услов. Потребно је да и све друго у продукцији функционише како треба.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” драматург, сценариста и редитељ Ђорђе Милосављевић, који је писао сценарије за серије “Чизмаши”, “Вере и завере”, “Сва та равница”, “Јагодићи”, “Будва на пјену од мора”. Аутор је сценарија за филмове - “Непријатељ”, “Плес у тами”, “Устаничка улица”, “Коњи врани”, “Јесен стиже, дуњо моја”, “Апсолутних сто”, “Небеска удица”.

Такође је режирао филмове “Точкови”, “Механизам”, “Рингераја”.

ГЛАС: Серија Корени одјекнула је међу гледаоцима. Ухватили сте се у коштац са романом Добрице Ћосића. Колико је захтјевно писати сценарије на основу романа?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: За мене је то пре свега било задовољство, пошто роман “Корени” волим од кад сам га први пут прочитао. Он носи велики драмски потенцијал и верујем да сам га у сценарију у потпуности искористио. Иначе сам имао срећу да радим на романима који су ми били лично привлачни и изазовни, било да се ради о “Чизмашима” Драгослава Михаиловића, “Верама и заверама” Александра Тишме... или “Константиновом раскршћу” Дејана Стојиљковића, чијом се адаптацијом управо бавим.

ГЛАС: Међу Вашим новим пројектима је серија Швиндлери. Како сте ушли у ту причу?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Прича је настала на основу моје приче за истоимени стрип, који је током деведесетих излазио у “Трону”, једним од ретких часописа који су се током те деценије уопште бавили стрипом. У том смислу “Швиндлери” су за мене била једна дивна, интимна, помало и младалачка сценаристичка авантура. Зато нестрпљиво чекам премијеру на РТС-у - колико сам чуо, она је заказана за фебруар.

ГЛАС: Када упоредите вријеме које је прошло од филма Точкови до данас је ли српска кинематографија доживјела битне промјене? Шта је боље, а шта лошије?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Рекао бих да је све ипак много, много боље. Тадашња српска кинематографија била је “герилско-спонзорска”, данас је она типична “конкурсна” кинематографија. И то, наравно, носи своје проблема, али они су ипак неупоредиво лакши од оних из деведесетих.

ГЛАС: Успјешно сте радили серију Јагодићи, Швиндлери су такође епоха. Да ли бисте некада писали о епохи у Бањалуци, односно о златном добу Врбаске бановине?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Наравно, ако би се нашла права прича, са великим задовољством. Епоха као жанр има једну велику предност у односу на савремене приче - баналност можете да занемарите и бавите се оним што је универзално људски и драмски потентно, у свакој епохи. Како је то рекао Лордан Зафрановић - свако уметничко дело сведочи о времену у којем је настало, а не о времену у којем се дешава његова прича. У том смислу, бавећи се епохом можемо да се индиректно бавимо савременим проблемима, а да се при томе не гњавимо тривијалностима или малтретирамо модерним жаргоном.

ГЛАС: Је ли посао писца највише рударски, када је ријеч о поређењу глумца, писца и редитеља? (У смислу да се писцу даје најмање заслуга)

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Можда у очима најшире публике имате најмање заслуга, али су оне добре познате међу иоле обавештенијом публиком, као и међу колегама. У том смислу, као сценариста немам на шта да се жалим. Додуше, посао сценаристе јесте посао који подразумева изолацију и усамљеност, како је то рекао Роберт Мек Ки, сваки сценариста мора на то да се навикне. Нема друге.

ГЛАС: Послије свих пројеката постоји ли текст који сте написали или желите да напишете, а да не можете да нађете начин да то и снимите?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Радио сам доста, не можете баш да бирате посао ако сте одлучили да живите од бављења филмом. Сви текстови које сам писао у сарадњи са продуцентом по правилу су екранизовани... Међу онима које сам писао за своју душу неки су остали само на папиру. Мени је најомиљенији сценарио за филм “Крвоскок”, интимну драму, која је уз то и хорор, са свега четири глумца и доста крви. Па, биће у будућности ваљда прилике и за реализацију тога... Хорор у последњим годинама полако постаје део онога што се назива кинематографским мејнстримом.

ГЛАС: Колико успијевате да испратите стваралаштво у Републици Српској?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Имао сам добру сарадњу са великим глумачким ансамблом из Републике Српске у филму “Непријатељ” и било ми је јако драго што видим да су они после тога успели да своје уметничке каријере прошире и стабилизују. Имам студенте и студенткиње из Републике Српске, који исказују и велику енергију и велики таленат, пишу одличне сценарије и снажну прозу. Посебно бих издвојио Соњу Савић, некад моју студенткињу, данас колегиницу, која је добила прилику да настави оно што је почело “Коренима” те тренутно ради на сценарију за телевизијску серију “Верник”, по трилогији Добрице Ћосића “Време зла”.

Савјет за писање

ГЛАС: Шта савјетујете својим студентима када је ријеч о писању?

МИЛОСАВЉЕВИЋ: Да свакако вреди уложити време у своје сценарије и своје приче. Да је бављење сценаријем узбудљив, важан и добар посао и да главна сатисфакција у њему треба да буде управо то - уверење да се бавите нечим узбудљивим и важним. Ако сте довољно упорни, хонорари и пројекти ће пре или касније доћи.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана