Денис Бојић, режисер документарног филма “Неки нови Бродвеј” у продукцији РТРС-а: Вјера у пројекат већи од тренутка

Г.С.
Денис Бојић, режисер документарног филма “Неки нови Бродвеј” у продукцији РТРС-а: Вјера у пројекат већи од тренутка

Након филмова “Дјеца” и “Лица Лафоре”, од режисера Дениса Бојића и продукције Радио-телевизије Републике Српске долази нови дугометражни документарни филм “Неки нови Бродвеј”.

Радња филма прати шест младих особа са Дауновим синдромом, које, савладавајући бројне препреке, постају први полазници школе глуме на овим просторима, истовремено рушећи предрасуде и баријере о могућностима и способностима особа са Дауновим синдромом. Премијера филма биће одржана у Народном позоришту Републике Српске 21. јуна у 19 часова.

Шта су основне карактеристике рада на филму “Неки нови Бродвеј”? По чему се он разликује од осталих ваших филмова, односно по чему је сличан?

БОЈИЋ: Ово је први дугометражни филм који се бави проблемом социјалне рехабилитације особа са Дауновим синдромом старијим од 18 година, а који долази са ових простора. Самим тим овај филм носи посебну ноту. Ван те чињенице ово је изузетно важна тема у свим слојевима свог садржаја, јер овдје се не ради само о особама са Дауновим синдромом, већ, за оне који желе дубље да посматрају, о свим људима чије могућности и капацитете тако олако дефинишемо и стављамо у круте и нама блиске обрасце. Што се тиче рада на самом филму, он у себи носи оно што су носили и моји претходни филмови, од радосног откровења саме идеје, преко разних ограничења, драма, сумњи, напора, недоумица растрзаних кроз свакодневни однос анксиозности и егзалтације па све до крајњег резултата, филмског дјела које у себи крије оно што је неопипљиво, тајанствено... до краја животно.

Шта нам можете рећи о самој радњи?

БОЈИЋ: Након што наврше осамнаест година, особе са Дауновим синдромом у БиХ углавном постају социјално невидљиве. Не пристајући на ограничења и наметнуте друштвене обрасце група младих људи уз помоћ једног визионара - Зорана Јелића открива нове приступе животу, мијењајући из коријена друштвене стереотипе. Ово је слојевита драма која задире у шире друштвене сегменте, рушећи баријере, истовремено постављајући легитимна питања о нама самима. Што се саме радње тиче, кроз филм пратимо шест особа са Дауновим синдромом које постају једни од првих полазника професионалне школе глуме на просторима југоисточне Европе. Ово је у суштини једна невјероватна филмска прича о непоколебљивости људског духа и вјери у сопствене могућности. Чисти емотивни ролеркостер након којег свијет нећете гледати истим очима.

Како је изгледала продукција филма, на којим локацијама је сниман?

БОЈИЋ: Филм је сниман на подручју Републике Српске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Сама продукција је трајала око двије године, што је узимајући у обзир глобалну ситуацију са вирусом корона и више него успјешан резултат. Филм је реализован у продукцији Радио-телевизије Републике Српске у сарадњи са Доњн сџндром центром из Бањалуке. Користим ову прилику да им изразим своју дубоку захвалност.

Документарни филм данас је у својој пуној експанзији. Које су одлике стварања једног документарног филма?

БОЈИЋ: Генерално у филму, па и у документарном, у процесу стварања све је подређено осјећају режисерске цјелине и филмске идеје. Филмска екипа, фрагменти у реализацији, лична хтјења, апсолутно све се ставља у службу филма те јединствене функције живота. Ипак, у свим фазама режисер је једноставно принуђен да прави разне компромисе, са самим собом, са актерима, са екипом, са имагинарним гледаоцем. Ипак ако има идеју, што је битно за крајњи резултат, знаће да одбаци или прихвати све промјене у односу његову идеалну слику филма који прави. Приликом свих тих свакодневних арбитража потребна је невјероватна количина енергије и увјереност да имате снаге да све изгурате до краја. Ту снагу даје вам вјера у пројекат и идеју да радите нешто веће од тренутка у којем постојите. Свјесни сте осјећаја да кроз неке животне законитости стварате дубоко личну и посљедично опште корисну ствар. То је чини ми се непосредна животна авантура која се на крају сажима у илузију живота.

Дјела и награде

Денис Бојић рођен је 13. октобра 1981. у Бјеловару. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Бањалуци, одсјек журналистика. Одбранио је магистарску тезу из области политичке аналитике “Цивилно друштво као субјекат демократских процеса у БиХ.”

Од 2013. запослен је у документарном програму Радио-телевизије Републике Српске. Аутор је бројних репортажа из региона и Европе. Сценариста је и режисер дугометражних документарних филма “Вуковарски блуз”, “Дјеца”, “Лица Лафоре” те филма “Неки нови Бродвеј”.

Његови филмови приказивани су широм свијета на више од четрдесет међународних филмских фестивала и специјалних пројекција и то у Бугарској, Француској, Шведској, Аустрији, Македонији, Канади, Грчкој, Индији, Сједињеним Америчким Државама.

Као режисер Денис Бојић добитник је више од двадесет међународних награда и признања. Између осталог добитник је награде за најбољу режију на филмском фестивалу у Москви те награде “Златни витез” за најбољи документарни филм на истоименом фестивалу који се одржава у Севастопољу под покровитељством предсједника Руске Федерације и Државне думе Руске Федерације.

Његов филм “Лица Лафоре” уврштен је у изборни дио наставног програма Средње школе “Абрахам Линколн” у америчком граду Денвер. Једини је српски аутор који је своје филмове два пута приказао пред посланицима европског парламента у Стразбуру те у француском парламенту у Паризу.

Један је од најнаграђиванијих аутора документарних филмова у БиХ. На приједлог Министарства просвјете и културе предложен је за једног од четири заслужна грађанина из области културе за 2016. годину.

Одлуком Министарства просвјете и културе уписан је у регистар умјетника Републике Српске као редитељ. По одлуци уредничког колегијума “Независних новина” Денис Бојић добитник је награде “Никола Гузијан” за најбољег новинара године у БиХ 2017.

За допринос начела хуманизма добитник је плакете града Бањалука “Сестре Гајић”.

Ожењен је, отац двоје дјеце.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана