Биљана Ђурђевић, умјетница, за “Глас Српске”: Глад покреће рјешавање свих недаћа

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” београдска умјетница Биљана Ђурђевић, чија изложба “Студија случаја” ће вечерас у 20 часова бити отворена у Музеју савремене умјетности Републике Српске.

- Ова изложба у свом корену има проблем идентификације човека у савременом друштву, односно, непостојања човека у савременом друштву. То се, пре свега односи на губитак индивидуализма, губитак радничких и људских права, а онда и на потенцирање конзумеризма зарад стицања непотребних  ствари - додаје она.

ГЛАС: Шта би Ваш умјетнички поступак, у којем се осврћете на стварност и све њене сурове стране, требало да освијести или помјери нешто у посматрачу?

ЂУРЂЕВИЋ: Не верујем да смо ми као произвођачи уметности способни да померимо то, тај ум, и да доведемо до тога да човек устане и каже “да, то се мени дешава”. Мислим да је глад највећи покретач свих недаћа, односно, свих решавања недаћа. Тренутак тешке глади који нам се галопирајуће приближава је тренутак када ћемо се ваљда дићи сви.

ГЛАС: А све што се дешава око нас су као различити јахачи апокалипсе који стижу или су већ ту.

ЂУРЂЕВИЋ: Да. Када човек више не може себе и своју породицу да прехрани, то је моменат када се буди из те коме, јер ово је кома, није сан. Тај моменат кад се човек пробуди треба да буде толико болан да мора да реагује сам он, без обзира на то да ли ће други. А пошто то полако сад обухвата све већи број људи, то ће бити једно заједничко дизање.

ГЛАС: Неки мотиви који се провлаче кроз дјела на изложби, осим производње и потрошње, су и казна, дехуманизација и све што нас постепено претвара у јединке које губе људскост. А све више је губимо. Гдје је крај у свему томе, шта треба да се деси да се то промијени?

ЂУРЂЕВИЋ: И на то питање одговор је глад. Ја мислим да је то  заједнички именилац за све, без обзира да ли су десно, лево, у центру, без обзира на то да ли су феминисти, шовинисти - свима је заједничко да једу, да морају да се прехране, да морају да конзумирају храну. Глад је онда невиђени покретач.

ГЛАС: Дио поставке је инспирисан графичком новелом из 2020. године. Шта бисте могли да нам кажете о томе и о повезаности с поставком? И уопштено, о настанку поставке, с обзиром на то да стварате савременија дјела која се одмичу од класичног сликарства?

ЂУРЂЕВИЋ: Никада не размишљам о томе да ли ће дела бити савремена, већ да ли мене то нешто удара или не удара. Графичка новела је настала као нуспојава мог рада. Сада радим велику анимацију, али целокупна анимација ће тек бити завршена. Издавач из “Бесне кобиле”, Лакићевић и Јелена Спајић која је у ствари мене предложила, су ме питали да радим графичку новелу, као потку тог поступка који радим за анимацију. Добро са корисним се спојило и графичка новела је отворила нови пут за стварање свих ових слика и нови процес у раду. Колико сам мислила у првом тренутку да немам времена за графичку новелу поред свега, испоставило се да је то био одличан коректив за цео процес који је настао након тога.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о сегментима изложбе везаним за стоп моушн анимацију? Шта је главна нит због које сте се уопште одлучили да кренете у том смјеру?

ЂУРЂЕВИЋ: Својевремено сам радила 3Д анимацију за овај пројекат, за ранију изложбу и схватила сам да је то сувише далеко од мене. Без обзира што сам све сама радила и креирала 3Д ликове и објекте, уочила сам да то негде не припада мом корпусу рада и морала сам да се вратим на стоп моушн анимацију. И схватила сам да је она најприближнија мом креативном поступку и начину размишљања, јер радим уље на платну, фотографишем сваки покрет и идем даље. Све што радим се некако прожело. Час то радим  због анимације, час анимације радим због слика, тако да једна другу стално надовезује.

ГЛАС: Излагали сте у бројним међународним галеријама. Када бисмо говорили о разликама и животу умјетности у различитим државама, шта бисте рекли да је другачије? Какве промјене треба да се десе овдје?

ЂУРЂЕВИЋ: Не постоје разлике у поступку рада. Ја чак мислим да ова беда која нас стално окружује, немања материјалних ствари надомешћујемо креативним поступцима који другима не би пали на­ памет, јер немају такву врсту шрафа. Ми то смислимо на други начин. Што се тиче креативне стране, толико смо сада инволвирани у једну интернет мрежу да шта год да се уради, било где у свету, ми се одмах информишемо о томе. Разлике постоје само у индивидуалним случајевима. Ретки су уметници који цео процес раде стрпљиво, са намером да произведу нешто због чега су и кренули то да раде, а то је само уметничко дело. Доста се форсира брзина у савременом стваралаштву и површност. То су аспекти на које треба указивати. Мени су то проблеми, а не локацијски, јер мислим да више немамо ту врсту проблема, него да не треба да дозволимо себи луксуз површности. Луксуз површности је толико деградирајући за уметника, а и за онога ко посматра ту уметност.

ГЛАС: У случају инстант стварања онда не постоји процес или постепено уживање у нечему.

ЂУРЂЕВИЋ: Да. И мени је увреда када неко изложи такав рад и пусти публику да гледа тај рад. То је увреда за гледаоца, а не само за онога ко је створио. Још када то пусти у етар, да буде приказано, то је онда посебна врста деградације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.