Подвиг горостаса из Подгаја препричава се дуже од вијека

Сретен Митровић
Подвиг горостаса из Подгаја препричава се дуже од вијека

РОГАТИЦА - Иако је од славне побједе рвача аматера Миле Ујића над професионалним пеливаном прошло више од 120 година о његовој снази и умијећу и дан данас се препричава у селу Подгај, али и широм Рогатице.

 

Од његове смрти прошао је већ вијек, али понос који је оставио у аманет својим насљедницима као и цијелом крају и даље живи, па се тако Миланко, Вуле, Пеђа и остали Ујићи кад год се окупе са радошћу присјете дана када је анонимни сељак “јак као земља” надвладао пеливана како се својевремено називао народни, вашарски, рвач који је био симбол снаге и издржљивости.

Са посебним режимом живота и припрема за борбе у рингу пеливана је било тешко побиједити, а он је са противницима веома лако излазио на крај и стицао ореол непобједивости. Међутим, Миле је једног таквог рвача пред крај 19. вијека оборио на леђа и тако себи донио славу, али и цијелом крају. О том догађају за памћење велике породице Ујић, ако је судити према Миловим потомцима, наставиће да причају и будуће генерације.

- Миле је, према причи његових потомака, рођен 1858. а можда и коју годину касније. Живио је од пољопривреде и сточарства. Уз то Миле је био горостас и сила од човјека, љут као кремен камен и дрчно упоран и непоколебљив у науму да оствари замишљено - преноси Миланко Ујић (56) приче старијих о несвакидашњем човјеку из његове породице.

Управо те његове особине, додаје, биле су разлог да тадашњи прваци у Рогатици баш Мила одаберу да се супротстави професионалном рвачу, који је са циркуском шатром тих дана долазио у крај и који је најављен са великом помпом.

- На плакатима којим је облијепљена тадашња чаршија, биле су фотографије човјека голог до појаса, обријане главе и са брковима који су сезали добро испод браде. На десној и лијевој руци држао је по једног одраслог човјека, а пратио га је назив пеливан. Судећи по томе и кладионицама које су увелико радиле, Миле у овом окршају није имао ни минималне шансе. Очекивао се сусрет Давида и Голијата. Пеливан, који је у неку руку био и представник тадашње Аустроугарске власти, намазан уљем од главе до пете, сијао је ко добро подмазана тепсија. Миле је опет био у обичним од пархета сашивеним, обичним сељачким гаћама. И он се мало намазао зејтином. Оба су имале своје секунданте - казује Миланко.

Оба су, вели, имали и своју публику. Пеливана, који је дошао као рвач са респектабилном прошлошћу и бројним побједама у Загребу, Бањалуци, Сарајеву и другим већим мјестима тадашње Аустроугарске, бодрили су официри, шумарски инжењери, геодете и други чиновници који су овдје службовали, а Мила обичан народ у сељачким одорама.

- Сама борба, причало се такође, почела је испитивањем противника. Пеливан је самоувјерено покушавао да ухвати Мила за појас и то би по њему био крај борбе. Миле је, опет, вјешто избјегавао хватање у коштац и чекао своју шансу. У једном тренутку пеливан је “открио” лијеву страну тијела. Миле је то искористио и брзином мачке својом десном руком и прстима ко храстовим клиновима испод ребара пробио кожу пеливана, снагом стицаном кошевином и другим тешким сељачким пословима дигао га у ваздух и треснуо леђима о земљу - са поносом препричава један од Ујића.

Тешка срца, судија у рингу, капетан царске војске, која је имала гарнизон у Рогатици, означио је крај борбе.

- И док царски дјелатници нису могли да схвате шта се десило, у народу је настало неописиво славље. Миле се убрзо нашао на рукама својих Ујића и других комшија и пријатеља. На рукама, али тешко повријеђеног, однијели су и пеливана до циркусних кочија које су хитно пошле према Сарајеву и докторима. На његову несрећу, жив је стигао само до Равне Романије - завршава ову причу Миланко.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана