Учитељица Драгојла Поповић из Лакташа након одласка у пензију посветила се умјетности: Дању слика, увече пише

Јана Кезић
Учитељица Драгојла Поповић из Лакташа након одласка у пензију посветила се умјетности: Дању слика, увече пише

БАЊАЛУКА - Учитељица Драгојла Поповић пуних 40 година своје ученике је, осим правописа и математичких формула, подучавала да је љубав основни покретач свега, како у животу тако и у умјетности па је вођења тиме наставила и у пензији да се бави сликарством и књижевношћу.

Ова талентована жена из Малог Блашка код Лакташа, која гази осму деценију, за себе каже да је умјетник у души, а издала је 18 књига поезије и прозе.

- Не могу раздвојити шта је већа љубав писање или сликање, јер је то код мене испреплетено. Као што кажу да се борови, јеле, јавори и брезе свијају једни уз друге, тако се свија моја поезија и сликарство - прича Поповићева. За учитељски позив одлучила се још као мала због своје учитељице Вере Вучак, која је у њој пробудила љубав према просвјетном раду.

- Учитељски посао није за свакога. Сви који раде са дјецом морају имати душу и срце велико као небо - казала је Поповићева, додајући да поново мора да бира животни позив, избор би остао исти.

Како каже, своје ученике, међу којима су данас многи љекари, правници и књижевници, никада није учила да буду мегаломани, да трче за новцем и каријером, јер то дође само по себи ако човјек ради оно што воли и ако је у томе вриједан. Присјећа се да је по лектире за школу пјешачила и по 12 километара од села у којем је живјела. Од учитељице је добила прву књигу и од тада се створила огромна љубав према читању и поезији.

- Много сам читала ноћу. Нисмо имали свјетла, а отац је увијек штедио гас и лампу - казала је она, наглашавајући да њену љубав према читању ништа није успјело омести. Истиче да су је професори у Учитељској школи хвалили и говорили јој да ће постати књижевница и сликарка, што је и постала, чиме је остварила дјечије снове. Када је ријеч о сликању, ова свестрана умјетница највише ради апстракцију, нешто мање реализам, а упечатљива је по томе што црну боју готово да не користи.

- Најчешће дању сликам, а увече пишем. Све моје апстрактне слике су бура осјећања која се дешавају у мени. Симбиоза мог умјетничког рада јесте да су стихови мојих пјесама уједно и имена слика - казала је Поповићева.

Када смо је позвали, јавила се и рекла да управо сједи испред своје куће и гледа у јавор који на себи има десет боја те да управо те јесење боје у њој буде инспирацију и да у овом годишњем добу воли највише да слика.

Ова учитељица у пензији највише пише поезију о љубави те завичајне и родољубиве пјесме.

- Кад год издам књигу, то поредим са рођењем дјетета. Свака књига је моје дијете. Поносна сам на сва своја дјела, на све награде, а посебно ми је драго што сам од ресорног министарства добила статус књижевнице - казала је Поповићева, која је имала самосталне изложбе слика и промоције књига и у Европи.

Документарни филм

Драгојла Поповић учествовала је и на снимању документарног филма о “Вуковима са Вучијака”, чија ће премијера бити сљедеће године. Како је објаснила, снимана је сцена на гробљу и она је позвана као учитељица.

- Некада је био обичај да када дјеца заврше четврти разред учитељици поклоне споменар, одрежу свој прамен косе, залијепе га и испод напишу неки стих. Ја сам то све чувала. Када се десио несрећни рат, пожељела сам да тај прамен косе дам мајци чије је дијете погинуло. Написала сам ту причу, на коју нико не може остати равнодушан па је то испричала једна мајка у филму - казала је Поповићева.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана