Трагедија Љубомира Млађеновића у два рата

Срна
Трагедија Љубомира Млађеновића у два рата

БРАТУНАЦ - Јежестица, село код Братунца, никада се није опоравила од демографског губитка из Другог свјетског рата, а о понављању историје и настојањима муслимана да затру све српско најбоље свједочи трагедија Љубомира Млађеновића.

У Јежестици је јуче обиљежено 28 година од упада муслиманских снага из Сребренице у ово село када су побили све што су стигли, имовину опљачкали и попалили српску имовину.

Током одбрамбено-отаџбинског рата настрадало је 39 мјештана овог малог села надомак Кравице, међу њима је било и осам жена. У Другом свјетском рату убијен је чак 161 мјештанин Јежестице која се никад није опоравила од тог демографског губитка.

О континуитету српског страдања од истих непријатеља и борбе за слободу најбоље показује трагична судбина Љубомира Млађеновића из овог села.

Несрећа Љубомира Млађеновића, Србина из Јежестице јасно осликава понављање историје и континуирано настојање да затру све што је српско, како 1942. тако и 1992. године и свједочи о стравичним злочинима муслимана над српским народом у средњем Подрињу.

У нападу муслиманских зликоваца интегрисаних у фашистичке усташке јединице на српско село Јежестицу 1942. побијено је готово читаво село - убијана су дјеца, жене, старци.

Љубомиру Млађеновићу су те 1942. на кућном прагу убијени отац, мајка, трогодишња кћерка Јела и супруга, која је била у другом стању. Њу су тако трудну звјерски мучили, па распорили муслимани, прве комшије из Братунца и Сребренице.

Убијени су и његов брат Петар Млађеновић, његова супруга и њихове четири кћери. Љубомира су заробили и одвели у логор, одакле се вратио тек послије рата. Починиоци овог монструозног злочина остали су некажњени.

У геноциду који су од 1941. до 1945.године у Подрињу починили муслимани из Сребренице и Братунца, као припадници усташких јединица, убијено је најмање 6.469 Срба, међу којима и око 400 деце, наводи се у документима о страдању Срба у 20. вијеку.

Била је то велика траума за Љубомира, тада младића од само 23 године. У једном дану је остао без читаве породице. Ипак, након извјесног времена Љубомир се поново оженио и са супругом Савком добио шесторо дјеце, четири сина и двије кћерке.

Прошло је тачно 50 година и злочин се поновио на истом мјесту. Трагедија ове породице поново почиње 12. јула 1992. године када је Љубомир тешко рањен док је радио на њиви. Ранили су га муслимански екстремисти из Сребренице, предвођени Насером Орићем који су на велики православни празник Петровдан, 50 година касније, кренули у крвави поход како би довршили оно што су њихови преци започели.

Рањени Љубомир је оперисан у Београду, а у периоду док је био далеко од куће на лијечењу, 8. августа 1992. године, сребренички муслимани упали су у српско село Јежестицу и убили девет мјештана, међу којима и његову супругу Савку, сина Драгана.

Другом сину Анђелку одсјекли су главу и као трофеј је носе Орићу у Сребреницу гдје је везују за аутомобил и возе улицама показујући је као четничку главу.

Џелат је од Орића добио награду, а разјарена маса је послије крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту гдје су уз пјесму и весеље прославили масакр над цивилима. Славила је и пјевала је тада читава Сребреница!

Према изјавама свједока, најодговорнији за овај злочин је Кемал Мехмедовић Кемо, из оближњег села Пале, који се истакао по бројним злочинима над српским цивилима. Он је одсјекао недужном Анђелку главу и однио је као трофеј у Сребреницу.

Од посљедица рањавања на Петровдан, али и од неизмерне туге за најмилијима, Љубомир је преминуо 1994. године.

На братуначком гробљу су сахрањени отац Љубомир, мајка Савка, син Драган и син Анђелко, али без главе, за којом супруга Иванка и кћерка Анка и данас трагају.

Браћа Млађеновић су убијени пред очима мајке Савке коју су монструми приморали да гледа ове страшне сцене након чега су и њој пресудили. Њени посмртни остаци пронађени су у оближној шуми.

Иванка Млађеновић изјавила је Срни да је огорчена на међународно и правосуђе БиХ јер нико није процесуиран за монструозна убиства људи из овог села који су радили на својим њивама када су их мучки напале муслиманске хорде Насера Орића.

“Уклесана имена убијених на споменику показују да је истина да су они дали животе за слободу, да су настрадали, а за злочин нико није одговарао. Не очекујемо правду од правосуђа БиХ, али вјерујемо да ће злочинце стићи Божија правда”, истиче Иванка.

Њена кћерка Анка имала је само пет мјесеци када су јој муслимански војници убили оца и стрица пред очима њене баке, коју су потом заклали.

Починиоци ових злодјела данас се слободно шетају овим просторима и пркосе, показујући да за њихова недјела нема ни суда ни правде.

За злочине у Јежестици, као и за све остале, бројне масовне злочине над српским цивилима у средњем Подрињу још нико никад и нигдје није одговарао.
 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана