Српчанин Бошко Будимчић волан не испушта ни у десетој деценији

За 68 година возачког стажа превалио је више од 1,2 милиона километара, а промијенио је најмање 20 службених возила и за то вријеме није забиљежио ниједан озбиљнији инцидент у саобраћају, што је права ријеткост.

Пензију коју прима већ 37 година стекао је радећи као возач у србачком санитету, комуналном предузећу и приватној фирми “Сава” али се најдуже задржао у општинској управи гдје је провео 23 године.

Дјетињство је провео у родном селу Лилић одакле је сваког дана пјешачио више од три километра до школе у Кукуљама, а неријетко је ишао и бос до школе јер је како каже, у то вријеме владала велика неимаштина. Тада није ни слутио да ће готово цијели радни вијек провести на точковима јер је након четири разреда основне школе уписао школу за резервне официре и подофицире у Хрватској.

- За то вријеме ме вежу лијепе успомене, али нисам могао значајније напредовати у војсци јер су ми на прегледима рекли да имам неких проблема са срцем. Послије су ми предлагали да будем писар што нисам прихватио, а онда сам се заинтересовао за посао возача јер сам добио понуду да превезем неку робу и тако је све почело - рекао је Бошко.

Обуку је завршио код мајстора Мехе Хепића у Градишци, а возачки испит положио пред сарајевском комисијом. У почетку је возио камионе да би потом прешао на аутомобиле.

За разне фирме возио је “вартбург”, “фијат 1100”, “волгу”, “пежо 404”, два “ситроена” звана “ајкула”, “фијат 132”, а повремено је возио и теренски ауто “ландровер” и аутобус марке ТАМ.

- Најтеже ми је било у санитету. Тада још увијек није постојао Дом здравља у Српцу него здравствена станица. Често су ме будили у пола ноћи да возим хитне случајеве, а тада нисмо имали честито возило за те намјене већ смо превозили болеснике камионом. И то по два до три пацијента одједном. Тек послије је из Сарајева стигло намјенско санитетско возило - присјећа се Бошко.

Радећи у локалној управи возио је чак шест предсједника општине за које га вежу лијепе успомене, а са некима од њих, који су још међу живима, и данас је у контакту.

- Трудио сам се да будем професионалан возач у правом смислу ријечи и да увијек пристојно изгледам кад сам на дужности. Зато се понекад дешавало да ме замијене са функционерима и пожеле ми добродошлицу као предсједнику, али то је увијек било симпатично и тадашњи општински челници нису се превише љутили због тога - каже Бошко.

Иако га године притишћу и све чешће одлази код љекара, још је здравствено способан да управља возилом и никуда не иде без свог “форд ескорта” из 1976. године који је прешао свега 80.000 километара. Прије “форда” је имао “опел рекорд”, “шкоду” и “фијата 125”, али му је садашњи аутомобил највише прирастао за срце.

- “Форд” малтене нема никакве кварове и редовно пролази техничке прегледе. Прије осам година сам чак добио и признање на дружењу ветерана олдтајмера у Лакташима који су се одушевили како је очуван. Возићу га све док ме старост потпуно не савлада и док ме памћење и разум буду служили - рекао је Бошко.

Шест деценија у браку

Бошко се два пута женио, а брак са садашњом супругом Млађом траје пуних шест деценија. Како каже, никада нису имали велике свађе у браку и поносан је што су стекли велику породицу коју чине кћерке Деса и Бранка, зетови и прегршт унучића и праунучића који их редовно обилазе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.