Катедрала у Мостару започета на српској земљи, град не жели ни да плати нити да врати

Дуже од двадесет година у центру Мостара, одмах поред хотела "Еро", стоји рупа у којој су темељи катедрале Кристова Ускрснућа.

Изградња катедрале је обустављена, а један од разлога је тај што се катедрала почела градити на земљи српске породице Живковић и јеврејске породице Саломон.

Срна сазнаје из извора блиских Градској управи Мостара да је прије двије године Кантонални суд у Мостару донио је другостепено рјешење којим је утврдио обавезу граду Мостару да исплати породици Живковић износ од 1.187.212 КМ са припадајућим законским затезним каматама.

Ријеч је о спору који је вођен за враћање или надокнаду 2.289 метара квадратних испод зграде катедрале.

У првостепеном поступку је било досуђено (према процјени вјештака) да је тржишна вриједност 2.402.236 КМ.

Међутим, према жалби града Мостара, а по судији извјестиоцу Кантоналног суда Мостар накнада је умањена на износ од 1.187.212 КМ.

Умањење је учињено и поред недвосмисленог налаза вјештака економске струке о тржишној вриједности некретнине од 2.402.236 КМ, а мјерено према уговору о купопродаји тзв. "Старе болнице" тржном центру "Мепас-мол" који се налази у непосредној близини.

Према оваквој преинаци првостепене пресуде, "српска и јеврејска" земља преко пута "Мепас-мола" је јефтинија "у пола цијене" у односу на тржишну.

Ни тако преполовљен износ од 1.187.212 КМ, Градска управа Мостара још није исплатила и не зна се кад ће, мада је у буџету за 2021. планирано 1.100.000 КМ за те намјене.

Судски спорови за враћање или плаћање земље на којој је почела градња катедрале трају још од 2001. године. Сваки суд од Општинског, Кантоналног, Врховног, те Уставног суда пресудио је да се земља мора или вратити или надокнадити породици Живковић, односно насљедницима.

Уставни суд БиХ кроз неколико одлука је утврђивао повреду права на разуман рок, јер се кроз двије деценије трајања поступака опструишу сви захтјеви породице Живковић на њихово право "или врати или плати".

Поступак је трајао као управни од 1999. године.

Кантонални суд 2010. године по тужби у управном спору против рада управе - пресуђује да се имовина Живковића врати или надокнади, а да је град Мостар обавезник спровођења пресуде тј. плаћања надокнаде.

Град улаже жалбу, али је Врховни суд Федерације одбија. Под започетим објектом катедрале одузето је 2.289 метара квадратних, а још толико или чак и нешто већа површина одузета је од исте породице без икаквог поступка у тзв. "фактичној експропријацији" и купљена од стране "ЦроАута", "Кроација осигурања" и Уникредит банке.

Старији Мостарци се сјећају предратне Гарнизонске амбуланте и великог паркинга испред ње.

И то је некретнина фамилије Живковић за коју се води посебан поступак, јер није на исти начин одузета као она за Бискупију. ЈНА је ту некретнину узимала у закуп од породице Живковић.

Постоји чак и одлука Комисије за расељена лица и избјеглице да се та имовина врати Живковићима, а при извршењу одлуке те комисије – геометар из града Мостара, Одјељење катастра некретнина, је констатовао да та парцела не постоји на терену, што чини очигледним манипулације са евиденцијама некретнина.

Према овоме, изгледа да је у Мостару површина од око 550 метара квадратних саксија или шака земље која може нестати.

Ко је направио проблем? Некадашња општина Мостар Југозапад у ратној 1994. години врши нелегалну додјелу Бискупском ординаријату и поред опште забране располагања национализованим земљиштем.

Католичка црква, односно Бискупски ординаријат је за спорно земљиште у центру града платио 167.000 њемачких марака.

Медији су се посљедњи пут овом темом бавили озбиљније 2008. под насловом "Ко кочи градњу нове катедрале".

Тада се подсјећало да је изградња ове цркве започета полагањем камена темељца 12. фебруара 1996. након чега је извршен ископ темеља и земљани радови до нулте коте тј. површине тла, рачунајући и темеље.

Након тога се стало с радовима, а јавност је била обасипана разним информацијама о разлозима за престанак радова. Наиме, медији су тада објавили да је за градњу цркве Кристова Ускрснућа 11. августа 1994. тадашње Општинско вијеће Мостар издало урбанистичку сагласност, али да то исто Општинско вијеће није донијело регулациони план за наведено подручје, нити је затражена грађевинска дозвола у законском року од годину дана.

Такође, након тога је Исламска заједница у Мостару одлучила градити Исламски центар с џамијом и осталим пратећим садржајима на локалитету уз градилиште цркве, за који је Градском вијећу поднијела захтјев за одобрење градње.

Како Хрвати нису жељели ни чути за такво нешто – све је блокирано. Међутим, осим наведених проблема с изградњом цркве, појавио се још један.

У јавности се појављује јеврејска породица Саломон која тврди да је 1994. тадашња општина Мостар Југозапад земљиште које је национализацијом одузето од њих додијелила Католичкој цркви, након чега је услиједила тужба Саломона против општине. Како је након укидања градских општина све пренесено на град, тако је Градска управа, између осталих, у насљеђе преузела и овај судски спор.

Саломони траже натраг 1.700 метара квадратних земљишта на којем се гради катедрала. Осим тога, они траже и остатак земљишта од укупно 6.500 метара квадратних које је град дао другим правним субјектима.

У медијима се тада не спомиње породица Живковић, нити има службених информација из Градске управе Мостара о овом случају.

Поступак експропријације није правилно спроведен, општина Југозапад је у маниру социјалистичких прописа једноставно донијела одлуку о одузимању и додјели Бискупском ординаријату, у поступку за који власници нису ни знали да се води.

Побуна Исламске заједнице Случај нове мостарске катедрале дуго је пунио новинске странице, јер се градњи катедрале успротивила Исламска заједница у Мостару тврдећи да је то земљиште некада било "Лакишића харем".

Некадашњи поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић и мостарски муфтија Сеид Смајкић тада су писали надбискупу врхбосанском кардиналу Винку Пуљићу и изразили најоштрији протест, наводећи да је вијест о изградњи катедрале "изазвала огорчење муслимана, те да се то не доживљава само као чин политичког насиља, већ и као директно кориштење вјере и вјерских установа за постизање нехуманих и неправедних циљева".

Кардинал Пуљић у одговору навео да је опредијељен за мир и суживот, додавши како "према постојећим књигама у више од посљедњих сто година ниједан власник парцеле није био муслиман".

Градско вијеће Мостара 1999. донијело је одлуку о забрани градње и надоградње у Централној зони Мостара до доношења Регулационог плана.

Градско вијеће 2002. формира Независну комисију за испитивање проблема спорне и бесправне градње у Централној зони града Мостара, а иста је неколико мјесеци касније установила да се радови на катедрали одвијају нелегално и мимо законом предвиђене процедуре.

Сходно закључцима формиране комисије и на основу сачињеног налаза, урбанистичко-грађевински инспектор Одјељења за урбанизам града Мостара налаже инвеститору (Бискупији) и извођачу радова обуставу даље изградње и извођења радова, те отклањање утврђених недостатака, прибављање одобрења за грађење од надлежног одјељења Градске управе.

То се не догађа, па је и Општински суд донио рјешење о обустави радова.

На крају је реаговао и ОХР који је навео да су општинске власти дјеловале незаконито, флагрантно кршећи законе на начин који подсјећа на ратни период.

ОХР је упозорио да се радови морају заставити, а да надлежни морају одговарати за незаконита дјела.

Никада и нико до сада није у било којем кривичном поступку процесуиран, па чак ни дисциплински кажњен, иако су очигледне радње фалсификовања, неизвршења судских одлука, злоупотребе положаја или овлаштења и другог.

Како тада, тако и данас, двадесет година касније, случај нове мостарске катедрале стоји неријешен, а мостарски Срби и Јевреји своју имовину не могу ни вратити нити наплатити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.