Горштаци са Мацута живјели по 117 година

Брвнаре из прошлог вијека, штале и амбари стоје овдје нијемо као свједоци и споменици, као кулисе из неког филма. У цијелом селу живи само један мјештанин, Драгољуб Тасић.

- Мацуте су од памтивијека биле извор здравља за оне који су на овој висоравни и вјетрометини живјели. Било је то село дуговјечних људи. Сељак Јеврем Ракић живио је, тако пише и на споменику, пуних 117 година, а умро је 1954. године - испричао нам је Тасић, присјећајући се како је некада све врвјело од живота.

- Некад се овим сокаком ујутро кретало на пашу на стотине оваца, говеди и коња, јечала су звона са предводника, довикивала се чобанија. Било је то живо село. На вашар у Добрун за Велику госпојину ишло се на коњима, које је сваки домаћин имао - присјећа се Драгољуб.

У кући Тасића у прикрајку села рођен је потоњи монах, архимандрит и игуман манастира Дечани и Савина код Херцег Новог Јустин Тасић.

Драгољуб ријетким гостима у ово лијепо а пусто село с поносом показује фотографије свог брата који је, како каже, напустио државни посао и побјегао од родитеља да би се замонашио.

- Вукла га је нека Божија сила и нико га није могао спријечити да оде у манастир - каже Драгољуб.

Драгољуб сваке године закључа врата своје куће од брвана и отпутује у Херцег Нови и манастир Савину, гдје, на бријегу изнад манастира, под старим бором почивају кости његовог брата.

- Одем и вратим се као препорођен, као да ме и из гроба благосиљао - каже Драгољуб.

Окупане зубатим сунцем Мацуте ових дана изгледају као неки бајковити крај из прича наших бака. Ова љепота, заборављена и остављена далеко од људи, као да чезне за очима које ће је угледати.

"Невидљива сила"

Драгољуб каже да се помирио са судбином да је посљедњи становник Мацута, али још жели да упија љепоту која га окружује.

- Као да је нека невидљива сила помела домаћине и њихову чељад, стоку и живину, а оставила куће и окућнице у изворном недирнутом облику - прича Тасић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.