"Me­đu Mo­ra­va­ma put" fi­zi­ča­ra Mi­la­na Ob­ra­do­vi­ća pri­ča o pu­te­še­stvi­ju sta­za­ma Ći­ri­la i Me­to­di­ja

Ova­ko je pri­ču o knji­zi "Me­đu Mo­ra­va­ma put" za "Glas Srp­ske" po­čeo Mi­lan Ob­ra­do­vić, čo­vjek s dok­to­ra­tom fi­zi­ča­ra ko­jeg je put od­veo u knji­žev­ne vo­de. Ob­ra­do­vić je svo­ja is­ku­stva pu­to­va­nja s dje­com sta­za­ma Ći­ri­la i Me­to­di­ja pre­to­čio u po­me­nu­to pu­to­pi­sno dje­lo.

- Do­ča­ran sli­ka­ma i sli­či­ca­ma mo­je su­pru­ge Ol­ge, ovaj pu­to­pis iz­vi­re iz raz­go­vo­ra oca s tro­je de­ce, kroz pi­ta­nja i od­go­vo­re, sve da­će i ne­da­će, zgo­de i ne­zgo­de, is­pu­nje­ne jed­nom ve­li­kom ra­do­šću po­ni­kloj iz za­jed­ni­ča­re­nja u pri­ro­di, pod Bož­jim okri­ljem - do­dao je Ob­ra­do­vić.

Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, jed­na od vo­di­lja je i po­ve­zi­va­nje s pri­ro­dom, jer mu se či­ni da, na­pre­do­va­njem teh­no­lo­gi­je, otu­đe­nost od pri­ro­de ra­ste.

- Ure­zi­va­li su se pre­de­li, po­vest, ra­zna ljud­ska ose­ća­nja, do­go­dov­šti­ne i ne­pre­sta­ni raz­go­vo­ri i pe­sma sa de­či­com - na bi­ci­klu, u je­ze­ru, u ša­to­ru, na sve­že po­žnje­ve­nom po­lju i u šu­mi - na­vo­di on.

Pro­šlo je ne­ko­li­ko go­di­na od bi­lje­že­nja tre­nu­ta­ka pu­to­va­nja, da bi na kra­ju ru­ko­pis, ko­ji je du­go sta­jao, po­stao knji­ga, ob­ja­vlje­na pro­šle go­di­ne, za­hva­lju­ju­ći knji­žev­ni­ci Lji­lja­ni Du­ga­lić i pro­to­je­re­ju sta­vro­fo­ru Vo­ji­sla­vu Bil­bi­ji, ko­ji su ga i pod­sta­kli na ob­ja­vlji­va­nje.

- Ono što me je još pod­sta­klo na iz­da­va­nje knji­ge je i že­lja da po­ku­šam ma­kar ma­lo da od­vra­tim lju­de, pr­ven­stve­no ro­di­te­lje i de­cu, od otu­đi­va­nja na ko­je nas naš go­spo­dar teh­no­lo­gi­ja na­go­ni. Ža­lo­sno je to i po­mi­nja­ti, ali je ta­ko. Znam da nam je svi­ma te­ško od­u­pre­ti se, ali ne sme­mo se­de­ti skr­šte­nih ru­ku i pre­pu­šta­ti se sa­vre­me­nom ro­bo­va­nju jer je teh­no­lo­gi­ja po­put va­tre - do­bar slu­ga, a zao go­spo­dar - svi ti pa­met­ni te­le­fo­ni, ra­ču­na­ri i sve što ide sa nji­ma - is­pri­čao je on.

Ka­ko je Ob­ra­do­vić na­gla­sio, "Me­đu Mo­ra­va­ma put" po­sred­no go­vo­ri i o sa­vre­me­nom su­žanj­stvu.

- Pu­to­pis pri­ča o su­prot­no­sti su­lu­dom i do­bro­volj­nom ro­bo­va­nju i ono­me što nam je svi­ma po­treb­no - o Bo­gu, pri­ro­di, pri­sno­sti, pro­sto­ti, pe­smi, a sve kroz srp­ski je­zik ko­ji se u jav­no­sti po­la­ko za­bo­ra­vlja i ta­nji. U knji­zi je ko­ri­šćen gde god je bi­lo mo­gu­će, bi­lo da je uzet sa du­bi­na na­šeg je­zi­ka, bi­lo da je is­ko­van po uzo­ru na nje­ga. Je­zik je u da­na­šnje vre­me, zbog nas ka­kvi je­smo, kao no­vo­ro­đen­če kad je pre­pu­šte­no sa­mo­me se­bi - na po­čet­ku pre­le­po, ali krh­ko i ne­za­šti­će­no - na­vo­di on i na­gla­ša­va da je pu­to­pis za­či­njen isto­ri­jom, te da sam na­slov "Me­đu Mo­ra­va­ma put" go­vo­ri i o pu­te­vi­ma ko­ji­ma su išli Ći­ri­lo i Me­to­di­je, a ko­ji­ma či­ta­o­ci knji­ge ho­de, a ko­ji je u isto vri­je­me i put zbli­ža­va­nja.

On je is­ta­kao i to da mu če­sto dje­lu­je da su na­uč­nik i umjet­nik jed­no te isto, te da su oba di­je­la lič­no­sti do­šla do iz­ra­ža­ja pri­li­kom pi­sa­nja.

- Ni­sam ni­šta od se­be po­ti­ski­vao, te su oba de­la mo­ga bi­ća me­đu so­bom po­mi­re­na do­la­zi­la do svog iz­ra­ža­ja. U stva­ri, ni­kad se ni­su ni za­va­di­la ni­ti lju­ti­la jed­no na dru­go. Po­što u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu čo­vek ipak mo­ra da se opre­de­li, po­ku­ša­vam da ih ipak odr­ža­vam na oku­pu, iskre­no ve­ru­ju­ći da je­dan dru­go­me ne sme­ta­ju, već na­pro­tiv, me­đu­sob­no do­pu­nju­ju. Uz­gred, sa­ma reč fi­sis, kao osno­va za reč fi­zi­ka, na grč­kom zna­či pri­ro­da, a ona je go­to­vo sve što nas okru­žu­je. Po­gle­da­mo li u nju is­pi­tlji­vo, ču­je­mo li je ra­do­zna­lo, vi­di­mo li tu Bož­ju tvo­re­vi­nu, mo­že­mo vi­de­ti ne­iz­re­ci­vu le­po­tu, na­zre­ti bes­ko­nač­nost, sre­sti Bo­ga, po­sta­ti bo­lji ne­go što je­smo, pa i osluh­nu­ti po­e­zi­ju ko­ja sve to opi­su­je. Pa i ova knji­ga je tač­ki­ca u od­no­su na sve ono što smo na na­šem pu­te­še­stvi­ju do­ži­vlja­va­li, ali i obri­si te le­po­te vred­ni su po­me­na - za­klju­ču­je on.

Do­da­je i da je sa­ma knji­ga svo­je­vr­sni pri­kaz pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti.

- Ako je put i sve na nje­mu tro­di­men­zi­o­nal­ni pro­stor, za je­dan pu­to­pis po­treb­no je da ima i vre­me, kao če­tvr­tu di­men­zi­ju, da se iz­ra­zim reč­ni­kom fi­zi­ke, ko­jim sve te­če. A to vre­me u knji­zi "Me­đu Mo­ra­va­ma put" je i pro­šlo, i sa­da­šnje, i bu­du­će. Po­vest nas je, kao čo­ve­čan­stvo, mo­gla sve­mu na­u­či­ti, jer se taj to­čak ve­či­to okre­će. Do­đe do to­ga da se ista tač­ka tog toč­ka oslo­ni na isti de­lić pu­ta, po­no­vi se, go­to­vo sa ma­te­ma­tič­kom tač­no­šću. Ko shva­ti da se to po­na­vlja, bi­va mu lak­še u ži­vo­tu, bi­lo po­je­din­cu u svo­jim na­vi­ka­ma i po­stup­ci­ma, bi­lo ši­roj dru­štve­noj za­jed­ni­ci ili dr­ža­vi. Osim to­ga, po­vest je i ne­ka­kvo ve­ziv­no tki­vo iz­me­đu me­ne fi­zi­ča­ra i me­ne pi­sca, ali i op­šta vo­di­lja - za lju­de, na­ro­de i po­mi­re­nja - ka­zao je Ob­ra­do­vić.

IZ RE­CEN­ZI­JE

- Go­spo­du sla­va i hva­la da se po­ja­vi­la ova­ko to­pla i mi­la lek­ti­ra. "Me­đu Mo­ra­va­ma put" je pre­kra­sna pri­ča lju­ba­vi ro­di­te­lja i dje­ce kroz nji­ho­vo pu­to­va­nje pu­no ro­man­tič­nih do­go­dov­šti­na, obo­ga­će­na ob­ja­šnje­njem div­nih ri­je­či, ori­gi­nal­nih ilu­stra­ci­ja, a sve to je iza­šlo iz sr­ca i du­še auto­ra - za­pi­sao je u pri­ka­zu dje­la pro­to­je­rej-sta­vro­for Vo­ji­slav Bil­bi­ja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.