"Ме­ђу Мо­ра­ва­ма пут" фи­зи­ча­ра Ми­ла­на Об­ра­до­ви­ћа при­ча о пу­те­ше­стви­ју ста­за­ма Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја

Ова­ко је при­чу о књи­зи "Ме­ђу Мо­ра­ва­ма пут" за "Глас Срп­ске" по­чео Ми­лан Об­ра­до­вић, чо­вјек с док­то­ра­том фи­зи­ча­ра ко­јег је пут од­вео у књи­жев­не во­де. Об­ра­до­вић је сво­ја ис­ку­ства пу­то­ва­ња с дје­цом ста­за­ма Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја пре­то­чио у по­ме­ну­то пу­то­пи­сно дје­ло.

- До­ча­ран сли­ка­ма и сли­чи­ца­ма мо­је су­пру­ге Ол­ге, овај пу­то­пис из­ви­ре из раз­го­во­ра оца с тро­је де­це, кроз пи­та­ња и од­го­во­ре, све да­ће и не­да­ће, зго­де и не­зго­де, ис­пу­ње­не јед­ном ве­ли­ком ра­до­шћу по­ни­клој из за­јед­ни­ча­ре­ња у при­ро­ди, под Бож­јим окри­љем - до­дао је Об­ра­до­вић.

Пре­ма ње­го­вим ри­је­чи­ма, јед­на од во­ди­ља је и по­ве­зи­ва­ње с при­ро­дом, јер му се чи­ни да, на­пре­до­ва­њем тех­но­ло­ги­је, оту­ђе­ност од при­ро­де ра­сте.

- Уре­зи­ва­ли су се пре­де­ли, по­вест, ра­зна људ­ска осе­ћа­ња, до­го­дов­шти­не и не­пре­ста­ни раз­го­во­ри и пе­сма са де­чи­цом - на би­ци­клу, у је­зе­ру, у ша­то­ру, на све­же по­жње­ве­ном по­љу и у шу­ми - на­во­ди он.

Про­шло је не­ко­ли­ко го­ди­на од би­ље­же­ња тре­ну­та­ка пу­то­ва­ња, да би на кра­ју ру­ко­пис, ко­ји је ду­го ста­јао, по­стао књи­га, об­ја­вље­на про­шле го­ди­не, за­хва­љу­ју­ћи књи­жев­ни­ци Љи­ља­ни Ду­га­лић и про­то­је­ре­ју ста­вро­фо­ру Во­ји­сла­ву Бил­би­ји, ко­ји су га и под­ста­кли на об­ја­вљи­ва­ње.

- Оно што ме је још под­ста­кло на из­да­ва­ње књи­ге је и же­ља да по­ку­шам ма­кар ма­ло да од­вра­тим љу­де, пр­вен­стве­но ро­ди­те­ље и де­цу, од оту­ђи­ва­ња на ко­је нас наш го­спо­дар тех­но­ло­ги­ја на­го­ни. Жа­ло­сно је то и по­ми­ња­ти, али је та­ко. Знам да нам је сви­ма те­шко од­у­пре­ти се, али не сме­мо се­де­ти скр­ште­них ру­ку и пре­пу­шта­ти се са­вре­ме­ном ро­бо­ва­њу јер је тех­но­ло­ги­ја по­пут ва­тре - до­бар слу­га, а зао го­спо­дар - сви ти па­мет­ни те­ле­фо­ни, ра­чу­на­ри и све што иде са њи­ма - ис­при­чао је он.

Ка­ко је Об­ра­до­вић на­гла­сио, "Ме­ђу Мо­ра­ва­ма пут" по­сред­но го­во­ри и о са­вре­ме­ном су­жањ­ству.

- Пу­то­пис при­ча о су­прот­но­сти су­лу­дом и до­бро­вољ­ном ро­бо­ва­њу и оно­ме што нам је сви­ма по­треб­но - о Бо­гу, при­ро­ди, при­сно­сти, про­сто­ти, пе­сми, а све кроз срп­ски је­зик ко­ји се у јав­но­сти по­ла­ко за­бо­ра­вља и та­њи. У књи­зи је ко­ри­шћен где год је би­ло мо­гу­ће, би­ло да је узет са ду­би­на на­шег је­зи­ка, би­ло да је ис­ко­ван по узо­ру на ње­га. Је­зик је у да­на­шње вре­ме, због нас ка­кви је­смо, као но­во­ро­ђен­че кад је пре­пу­ште­но са­мо­ме се­би - на по­чет­ку пре­ле­по, али крх­ко и не­за­шти­ће­но - на­во­ди он и на­гла­ша­ва да је пу­то­пис за­чи­њен исто­ри­јом, те да сам на­слов "Ме­ђу Мо­ра­ва­ма пут" го­во­ри и о пу­те­ви­ма ко­ји­ма су ишли Ћи­ри­ло и Ме­то­ди­је, а ко­ји­ма чи­та­о­ци књи­ге хо­де, а ко­ји је у исто ври­је­ме и пут збли­жа­ва­ња.

Он је ис­та­као и то да му че­сто дје­лу­је да су на­уч­ник и умјет­ник јед­но те исто, те да су оба ди­је­ла лич­но­сти до­шла до из­ра­жа­ја при­ли­ком пи­са­ња.

- Ни­сам ни­шта од се­бе по­ти­ски­вао, те су оба де­ла мо­га би­ћа ме­ђу со­бом по­ми­ре­на до­ла­зи­ла до свог из­ра­жа­ја. У ства­ри, ни­кад се ни­су ни за­ва­ди­ла ни­ти љу­ти­ла јед­но на дру­го. По­што у сва­ко­днев­ном жи­во­ту чо­век ипак мо­ра да се опре­де­ли, по­ку­ша­вам да их ипак одр­жа­вам на оку­пу, искре­но ве­ру­ју­ћи да је­дан дру­го­ме не сме­та­ју, већ на­про­тив, ме­ђу­соб­но до­пу­њу­ју. Уз­гред, са­ма реч фи­сис, као осно­ва за реч фи­зи­ка, на грч­ком зна­чи при­ро­да, а она је го­то­во све што нас окру­жу­је. По­гле­да­мо ли у њу ис­пи­тљи­во, чу­је­мо ли је ра­до­зна­ло, ви­ди­мо ли ту Бож­ју тво­ре­ви­ну, мо­же­мо ви­де­ти не­из­ре­ци­ву ле­по­ту, на­зре­ти бес­ко­нач­ност, сре­сти Бо­га, по­ста­ти бо­љи не­го што је­смо, па и ослух­ну­ти по­е­зи­ју ко­ја све то опи­су­је. Па и ова књи­га је тач­ки­ца у од­но­су на све оно што смо на на­шем пу­те­ше­стви­ју до­жи­вља­ва­ли, али и обри­си те ле­по­те вред­ни су по­ме­на - за­кљу­чу­је он.

До­да­је и да је са­ма књи­га сво­је­вр­сни при­каз про­шло­сти, са­да­шњо­сти и бу­дућ­но­сти.

- Ако је пут и све на ње­му тро­ди­мен­зи­о­нал­ни про­стор, за је­дан пу­то­пис по­треб­но је да има и вре­ме, као че­твр­ту ди­мен­зи­ју, да се из­ра­зим реч­ни­ком фи­зи­ке, ко­јим све те­че. А то вре­ме у књи­зи "Ме­ђу Мо­ра­ва­ма пут" је и про­шло, и са­да­шње, и бу­ду­ће. По­вест нас је, као чо­ве­чан­ство, мо­гла све­му на­у­чи­ти, јер се тај то­чак ве­чи­то окре­ће. До­ђе до то­га да се иста тач­ка тог точ­ка осло­ни на исти де­лић пу­та, по­но­ви се, го­то­во са ма­те­ма­тич­ком тач­но­шћу. Ко схва­ти да се то по­на­вља, би­ва му лак­ше у жи­во­ту, би­ло по­је­дин­цу у сво­јим на­ви­ка­ма и по­ступ­ци­ма, би­ло ши­рој дру­штве­ној за­јед­ни­ци или др­жа­ви. Осим то­га, по­вест је и не­ка­кво ве­зив­но тки­во из­ме­ђу ме­не фи­зи­ча­ра и ме­не пи­сца, али и оп­шта во­ди­ља - за љу­де, на­ро­де и по­ми­ре­ња - ка­зао је Об­ра­до­вић.

ИЗ РЕ­ЦЕН­ЗИ­ЈЕ

- Го­спо­ду сла­ва и хва­ла да се по­ја­ви­ла ова­ко то­пла и ми­ла лек­ти­ра. "Ме­ђу Мо­ра­ва­ма пут" је пре­кра­сна при­ча љу­ба­ви ро­ди­те­ља и дје­це кроз њи­хо­во пу­то­ва­ње пу­но ро­ман­тич­них до­го­дов­шти­на, обо­га­ће­на об­ја­шње­њем див­них ри­је­чи, ори­ги­нал­них илу­стра­ци­ја, а све то је иза­шло из ср­ца и ду­ше ауто­ра - за­пи­сао је у при­ка­зу дје­ла про­то­је­реј-ста­вро­фор Во­ји­слав Бил­би­ја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.