Nenad Novak Stefanović, publicista, o noći koja je promijenila tok srpske istorije: Tiranija i žene koštale života kralja Aleksandra

Veljko Zeljković
Foto: Boban Ristić

U Beogradu se u avgustu 1876. godine rađaju dva dječaka. Jedan će postati kralj, drugi oficir. Radi se o Aleksandru Obrenoviću i Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, dva više nego živopisna lika koja će ostaviti duboki trag u srpskoj istoriji.

Kako je i zbog čega 27 godina kasnije došlo do “majskog prevrata” i toga da Apis skuje vojnu zavjeru protiv tadašnjeg srpskog kralja Aleksandra i svirepo ga ubije zajedno sa suprugom i šta je sve prethodilo ovom nemilom osvetničkom činu, u svojoj najnovijoj knjizi “Apis i Aleksandar” donosi beogradski književnik i publicista Nenad Novak Stefanović.

U romanu koji govori o ljubavi, kazni i jednoj kobnoj majskoj noći 1903. godine, Stefanović demistifikuje i skida veo tajne sa tog neslavnog perioda srpske istorije, ali usput i otkriva šta je bilo sa vrijednim umjetninama kralja Milana Obrenovića, da li je i koja žena došla glave kralju Aleksandru Obrenoviću, da li je Draga Mašin bila ruski špijun, zbog čega se Apis nikada nije oženio, ali i kako je nastalo društvo “Crna ruka”, te kako je i zbog čega na kraju i sam Apis završio neslavno.

GLAS: Koliko su životi Apisa i Aleksandra Obrenovića bili isprepleteni i zašto se, kako ste jednom prilikom istakli, njih dvojica mogu nazvati Kainom i Aveljem srpske politike?

STEFANOVIĆ: Apis i Aleksandar Obrenović su rođeni u razmaku od par dana, u Beogradu, na razdaljini od nekih tri stotine metara. Budući kralj na Terazijama, a njegov gardijski oficir i egzekutor u Cetinjskoj ulici, pored pivare. Dvadeset sedam godina njih dvojica žive u jednom malom gradu od 50.000 stanovnika, stalno se sreću. Apisova porodica i on lično su bili obrenovićevci, Apis je bio i komandir dvorske straže, zatim komšija Drage Mašin pa je kralja sretao i u svojoj ulici, naravno, i na prijemima i manevrima. Mnoštvo je situacija u kojima su se oni dodirivali i mnoštvo je veza koje upućuju na prožimanje njihovih životnih puteva, tako da je metafora o Kainu i Avelju dobila neku realnu osnovu ako krvnu vezu zamenite sa životnom.

GLAS: Pretpostavljam da ste se bavili i psihološkim profilima njih dvojice. Kakvi su oni bili iza kulisa?

STEFANOVIĆ: Napisao sam roman dokument. To je forma koja poštuje činjenice. Bavio sam se detaljno sakupljanjem građe iz najrazličitijih izvora. Tako da sam pročitao, naravno, sve relevantne memoare i arhivsku građu iz tog vremena, ali sam došao i do privatnih arhiva ili poluzatvorenih, kao što je arhiv papskog nuncija u Beogradu, a ono što je posebna zanimljivost su podaci iz porodičnih arhiva ili, na primer, ono što su mi pričali novinari “Politike” iz doba Kraljevine Predrag Milojević i Dragutin Lola Dimitrijević. Romaneskno u mojoj knjizi je u onom segmentu gde sama istorijska faktografija ne daje odgovor, gde se sukobljavaju iskazi svedoka. Tu sam morao da uključim književni osećaj kako bih pronikao u stvarnost, u epohu i u ono što se zaista dogodilo, tako da su Apis i Aleksandar samo u minimalnoj meri “moji” likovi. Trudio sam se da ostanu što više realne istorijske ličnosti. Apis je bio visok, lep, slobodno se može reći najlepši mladi oficir Beograda, kicoš, vrlo privržen svojoj trinaest godina starijoj sestri. Rastao je bez oca, što je ostavilo određeni trag u njegovom odrastanju, nije poznavao autoritet pa je bio smeo, bez straha pred hijerarhijom države. Aleksandar je bio dežmekast, s ogromnom dioptrijom, minus 11, ali izuzetno inteligentan, manipulativan, zatajan karakter, čuvao je svoje prave namere, umeo je da bude vrlo lukav, i nije imao prijatelja, za razliku od Apisa koji je umeo da okupi oko sebe bratstvo.

GLAS: Roman se osvrće i na ulogu koju su žene imale u ovom turbulentnom periodu srpske istorije. Kako su one uticale na život njih dvojice?

STEFANOVIĆ: Žene tada nisu imale pravo glasa na izborima, ali ne znači da su bile druge violine u svojim brakovima. Naprotiv. Važna je institucija Više ženske škole u Beogradu, koja je obrazovala učiteljice. Kralj Milan je prvo podigao osnovne škole po Srbiji, u svakom selu, pa onda kasarne. Zanimljiv redosled vrednosti: država počiva na prosveti, pa tek onda na vojsci! To mi se sviđa, to je pravi put. Učiteljice su bile dobro plaćene. Apisova sestra Jelena je bila učiteljica, najbolja u generaciji. Iz Više ženske škole je nastalo Žensko društvo, prva forma feminističke organizacije. Društvo je izdavalo časopis “Domaćica” za savremenu, emancipovanu Srpkinju, koja je priznavala mužu da je on glava porodice, ali je žena vrat koji tu glavu okreće! Žene su imale aktivnu ulogu u zaveri protiv Aleksandra i Drage. Bile su preventivno hapšene, na primer, supruga generala Atanackovića je sprovedena Terazijama s lancima na rukama da se opomenu sve žene koje ogovaraju kraljicu. Ali to zastrašivanje nije uspelo.

GLAS: Da li je istina da je Apis vodio pravi monaški život?

STEFANOVIĆ: Što se tiče njegove apstinencije, u nju ne verujem, nije on bio zavetovani monah. Na osnovu nekih svedočenja iz porodice, Apis je posećivao varijete bar “Balkan”, koji je bio, u stvari, kuća crvenih fenjera, tako da nije bio doslovno monah, ali nije sebi dozvoljavao da se zaljubi. Već to bi ga skrenulo s puta koji je zacrtao i za koji mu je trebala sva snaga koju poseduje.

GLAS: Da li se može reći da je Apis bio zaljubljen u Srbiju, a Aleksandar u ženu koja mu je vjerovatno došla glave?

STEFANOVIĆ: Kada je njegova sestra Jelena Apisa pitala zašto se ne ženi, a tolike devojke se interesuju za njega, on je odgovorio lakonski, ali vrlo iskreno: “Nemam vremena za ženidbu zbog državnih poslova”. Bio je opsednut idejama srpstva, oslobođenja porobljene braće, atentatom, zaverom. Uistinu je voleo Srbiju kao da je realno biće u nevolji. Aleksandar, s druge strane, nije voleo ni oca, a ni majku, oni su se otimali o njega i koristili ga u svojim međusobnim obračunima. Pošto nije imao dece ni rodbine, sva njegova ljubav je bila usmerena ka udovici Mašin, koja mu je zamenjivala majku. Bez sumnje, Aleksandar je imao jak Edipov kompleks.

GLAS: Da li je Draga Mašin bila ruski špijun?

STEFANOVIĆ: Možda je tačnije reći rusko oružje protiv austrofila kralja Milana. Genčić, tada ministar unutrašnjih dela, je optuživao Dragu da je u saradnji sa ruskom obaveštajnom službom organizovala Ivanjdanski atentat na kralja Milana, iz koga je on jedva izvukao živu glavu. Ruski car je bio njen kum, ali su je Rusi, može se reći, izigrali kada je car odbio da primi Obrenoviće u Petrogradu. Pa, evo, u noći atentata ruski poslanik gleda kroz otvoreni prozor kako se opseda dvor i ne interveniše. Gleda kao predstavu. Rusko poslanstvo se nalazilo tačno preko puta Starog konaka, gde je sada spomenik Romanovu.

GLAS: Da li je kralj Aleksandar imao nekih pozitivnih stvari u svojoj vladavini?

STEFANOVIĆ: Jeste, nije ratovao. Imao je nameru da političkim sredstvima, ne vojnim, preuzme turske posede na Balkanu. Koliko je to utopija, a koliko su njegovi bliski odnosi sa Abdul Hamidom, sultanom, zaista vodili ka nekom korisnom savezništvu, ne može se znati, jer je atentat prekinuo dogovore. Ruska diplomatija je stajala iza takvog političkog plana. Početak Aleksandrove vladavine je bio uspešan, nacionalno i partijski pomirljiv. Na primer, u Radovanjskom lugu je tražio oproštaj Karađorđevića, u Zaječaru oproštaj radikala za streljanja u Timočkoj buni. Kasnije je postao autokrata.

GLAS: Šta je ostalo iza kralja Milana od imovine, te šta je bilo s njom? Negdje sam pročitao da je on imao impozantnu kolekciju vrijednih slika.

STEFANOVIĆ: Imovinu Milanovu je nasledio njegov sin Aleksandar, a po njegovoj smrti sve je nasledila kraljica majka Natalija. Osim ogromnih imanja i kuća, najvredniji deo zaostavštine su umetničke slike, bilo ih je oko 200, pretežno francuskih impresionista. Milan je imao dobar “kolekcionarski njuh”, kupovao je slikare čija će cena rasti. To su bili Tuluz Lotrek, Dega, Sezan... Dobar deo Milanove kolekcije Natalija je poklonila Narodnom muzeju. Po današnjim aukcijskim cenama ta kolekcija bi vredela najmanje dve milijarde dolara. Nijedna ispod milion, a mnoge i mnogo, mnogo više.

GLAS: Šta je presudilo da dođe do kobne noći i prevrata 29. maja 1903. godine, kada sa istorijske scene Srbije nestaje dinastija Obrenović?

STEFANOVIĆ: Presudila je autokratija Aleksandra Obrenovića, gašenje Skupštine i partija, nesposobna generalska vlada, takođe i jedan neprimeren brak i, naravno, politika bez strane podrške, izgubio je sve saveznike. Kada se to sakupi, sinergijski dobijete krvavu noć 29. maja 1903. godine.

GLAS: Da li je kralj Aleksandar znao da mu spremaju ubistvo?

STEFANOVIĆ: Znao je, imao je spisak koji mu je dostavio upravnik beogradske policije Maršićanin. Znali su i zaverenici da on zna, i bilo je samo pitanje trenutka ko će prvi krenuti. Aleksandru su u poslednjem trenutku otezali sa podrškom, hapšenjem sedamdeset oficira naznačenih u izveštaju, i predsednik vlade Cincar Marković i ministar vojni Pavlović. To otezanje mu je došlo glave.

GLAS: Kako je izgledala ta kobna noć kada su ubijeni Draga Mašin i kralj Aleksandar?

STEFANOVIĆ: Dobro pripremljena, traljavo izvedena. Sve se dešavalo u mraku, u histeriji, niko nije znao hoće li se pobuniti garnizoni koji nisu uzeli učešće u zaveri. Bilo je mnogo pijanih oficira, svi su bili napeti i nikom nije bilo do kraja jasno šta se dešava. Buka i bes. Apis je bio teško ranjen, s tri metka u grudi. Te noći su ubijena tri generala, što se nikada pre ni posle nije desilo ni u jednom ratu. Ubijena bez stvarne potrebe.

GLAS: Zbog čega se Apis kasnije odlučio da zajedno sa nekolicinom srpskih oficira i civila osnuje tajnu organizaciju “Ujedinjenje ili smrt!”, društvo koje je u narodu ostalo poznato pod nazivom “Crna ruka”?

STEFANOVIĆ: Srpski komitet za oslobođenje Kosova i Makedonije je još 1902. godine osnovao Apisov zet Živan Živanović, po nalogu kralja Aleksandra, kao tajnu organizaciju u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Potom je Apis preuzeo organizaciju svog zeta, raširio je i nastavio ciljeve te prvobitne organizacije, a to je bilo, pre svega, teritorijalno i državno priključenje Srba u rasejanju matici.

GLAS: Na kraju je i sam Apis završio neslavno.

STEFANOVIĆ: Drugi Aleksandar mu je došao glave, onaj koga je doveo na presto. Naprosto, Apis je bio suviše moćan, suviše uspešan u svojim zaverama. Aleksandar Karađorđević ga se plašio.

Nadimak

GLAS: Kako je uopšte Dimitrijević dobio svoj nadimak?

STEFANOVIĆ: Dragutina Dimitrijevića u kući su zvali Dragi, što otkriva i njegovu blagu prirodu prema familiji i njihov odnos prema njemu. A nadimak Apis je dobio u gimnaziji, Prvoj beogradskoj, u današnjem Kapetan Mišinom zdanju. Apis u staroegipatskoj mitologiji je bik, Apis je bio krupan, najviši u generaciji, ali je bik Apis bio poštovan i kao bivši kralj koji se reinkarnirao u božanskog bika. On je bio obožavan u svom društvu, predvodnik, u gimnaziji, u Vojnoj akademiji. Nomen est omen.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana