Nikola Rakočević, glumac, za “Glas Srpske”: Nova generacija vedrog duha je svjetlo Kosova

Ilijana Božić 24.04.2022 07:54

Zastrašujuće je da se pojedine stvari u sistemu godinama ne menjaju, ali država funkcioniše po tom principu. To nije samo pitanje sistema, to je pitanje obrasca kojim oni žele da kontrolišu druge ljude, jer hoće da postave jednoumlje i da svi misle isto.

Kazao je to za “Glas Srpske” glumac Nikola Rakočević govoreći o predstavi “Audijencija” koju je zajedno sa kolegom Miodragom Radonjićem izveo prošle sedmice u Gradskom pozorištu “Jazavac” u Banjaluci i Pozorištu Prijedor. S njim smo razgovarali i o ulozi u novom psihološkom trileru “Mrak”, ali i o predstojećim projektima.

- Ljudi misle da će uspostavljanje određene misli, koju moraju da poštuju svi, biti rešenje svih problema. Međutim, to nije tako. Svako od nas ima slobodnu volju i ume da misli, ako ništa drugo, tako da je to jako teško uspostaviti, ali čovek ima potrebu da teži tome - dodaje on.

GLAS: Trenutno je aktuelan film “Mrak”. Koliko je bilo zahtjevno pripremati se za ulogu sveštenika Dositeja ako uzmemo u obzir koliko je važna uloga crkve na Kosovu i Metohiji?

RAKOČEVIĆ: Bila je velika odgovornost da se taj monah predstavi na pravi način, ali sam film je jako zahtevan glumački i to pre svega glavnim glumcima Danici Ćurčić, Slavku Štimcu i našoj mladoj koleginici Mioni Ilov. Pripremajući se za ulogu pričao sam sa sveštenicima i jedan od njih, koji je na visokoj poziciji, davao mi je indikacije da sveštenik mora da bude ljudsko biće, da mora da bude čovek koji ima karakter. Možda mi imamo predrasude o sveštenicima, da moraju da budu smireni i slično. Oni su pre svega ljudi koji posmatraju ovaj svet kroz određeno učenje i tu se malo razlikuju od običnih ljudi, jer prosto ovaj svet posmatraju iz druge perspektive. Ipak, oni imaju svoj karakter i oni kao i obični ljudi mogu da budu nervozni, energični, duhoviti ili pak plahoviti. U samom filmu nije bilo prostora da gradimo taj lik i da vidimo svu njegovu slojevitost, jer je fokus priče pre svega na porodici koja je zatočena. Ali da, crkva ima veliku ulogu na Kosovu, bavi se ljudima na dobar način.

GLAS: Znamo li mi kako zaista žive ljudi na Kosovu i Metohiji?

RAKOČEVIĆ: To zavisi od osobe do osobe, ali mislim da se Kosovo mnogo spominje u različitim kontekstima, a često i zloupotrebljava kao tema. Međutim, ljudi nemaju uvid kako se dole živelo i kako se sad živi. Prosto, ili su predrasude na jednu stranu ili na drugu. Deca su do pre sedam, osam godina svakodnevno išla borbenim vozilom u školu. To nije bilo jednom ili dvaput. Zamislite da svako jutro po vas dođe neki blindirani tenk, kojeg meci ne mogu da probiju, i sednete u to i idete u školu. To je i prikazano u filmu. Eto to je samo detalj, a da ne govorimo o slobodi kretanja. Mi smo bili na Kosovu, imali smo i premijeru. Ljudi mi deluju relativno dobro. Nove generacije koje dolaze, ti mladi ljudi se nose sa tim, žive sa tim i imaju mnogo duha. Video sam nešto lepo i pozitivno u tim ljudima, što mi je dragoceno. Sa Albancima negde funkcionišu, a negde ne. To je politička stvar i ta politička prepucavanja se završe na grbači ljudi koji dole žive, pa morate da lepite trakice po tablicama i slično. Mislim da su mladi ljudi zreliji nego njihove generacije koje žive u drugim krajevima.

GLAS: Kažete da ste prepoznali mnogo duha u mladim ljudima na Kosovu, je li to izlaz iz mraka?

RAKOČEVIĆ: Jeste, postoji nešto svetlo u svemu tome. U filmu “Mrak” to je devojčica koja nastavlja dalje. To je ta nova generacija koja bi trebalo da prevaziđe tu vrstu odnosa, tog patničkog, osvajačkog ili branilačkog odnosa. Ali i da se oslobode tog bremena koje je genetsko i istorijsko i da nastve da žive život, a ne da ginu.

GLAS: Koliko je važno da se snimaju filmovi o takvim temama, da idu na festivale i da svijet vidi drugu stranu priče?

RAKOČEVIĆ: Film još ima snagu da promoviše određenu temu, da učini da se povede pitanje o određenim temama. To film može ponekad da uradi onoliko koliko ljudi mogu to da prihvate i da se bave time. Na nekim festivalima “Mrak” nije ni primljen, nisu hteli da se petljaju sa tim. Znate, ceo svet ili bar veći njegov deo je učestvovao u bombardovanju Beograda 1999. godine. Nikom tu nije u interesu da kaže šta se stvarno desilo. Kao što i sad vidimo, rat je za nekoga jako dobar biznis i, u principu, postoji marketing koji se bavi tim biznisom i koji prati određene priče, spinuje informacije i tako dalje. Ali da ne pričamo o tim zavereničkim temama, samo hoću da kažem da niko neće da prizna svoju grešku.

GLAS: Kad smo kod ratnih tema, uskoro ćemo gledati i “Heroje Halijarda”, ratnu dramu koja nas vraća u period 1944. godine. Imamo li mi danas heroje, ko su oni?

RAKOČEVIĆ: Heroji uvek postoje, sad je pitanje za koga su heroji. Tako, recimo, postoje određene grupe kojima je heroj navijač koji je skočio na drugu tribinu i tukao se sa ljudima, ali on je njima heroj. Nekom je heroj neko ko je pristao da ode na terapiju ili da se leči od alkoholizma ili ko je prevazišao neki problem. Zavisi s koje strane posmatrate pojam heroja. Ljudi koji prosto uspeju da prevaziđu određeni problem. Ima mnogo ljudi koji prevazilaze probleme. Svako vreme ima svoje heroje.

GLAS: Osnovali ste putujuće pozorište za najmlađe. Koliko je odgovoran rad za mališane s obzirom na to da djeca odrastaju uz ono što im odrasli serviraju?

RAKOČEVIĆ: Pozorište za decu je jedna potpuno drugačija disciplina od pozorišta za odrasle zbog toga što deca neke stvari ne prihvataju i nemaju predrasude. Pri tome mislim na predstave koje ne govore o popularnim crtanim junacima ili serijama koje se plasiraju na televiziji. Deca nemaju predrasude, ne interesuje ih ko glumi, pogotovo mlađa deca nemaju izgrađen stav o glumcima. Kasnije kao tinejdžeri se oduševljavaju, ali oni mlađi od pet, šest godina nemaju to, oni gledaju predstavu. Oni mogu da uživaju u raznim stvarima, a do nas autora je da li ćemo im plasirati glupost i uzeti novac ili ćemo im dati nešto što bi moglo da ima smisla za njih. To je pitanje umetnika, a deca ili će te ignorisati ili će uživati u tome. Imao sam divno iskustvo sa predstavom “Tvrdoglavo slonče”, bile su sjajne reakcije. Neprocenjiv je osećaj kada vidite kako oni reaguju kada prihvate priču, koliko učestvuju u njoj, koliko im je važno, i onda shvatite koliko je bitno da to što radite bude smisleno. Jeste jako odgovorno jer možete da nanesete nekom štetu. I nije to pitanje samo štete, prevazići će to deca, oni konzumiraju toliko sadržaja da je to nenormalno. Deca su jako snažna bića i u principu oni, ako imaju ljubav, ako dobiju iskrenu i čistu ljubav, sve će prevazići. Imaće možda probleme, možda neće ponešto razumeti, ali će sigurno prevazići i oslobodiće se tog sadržaja u jednom trenutku, siguran sam. Ako je neko toliko otvoren, nije fer da se ne posvetiš tome i da ne uradiš to kako treba. Ako se baviš predstavama za decu, zaista treba da imaš želju da se time baviš.

GLAS: Kakvi su Vaši planovi za naredni period?

RAKOČEVIĆ: Snimam do Nove godine. Takođe, igramo “Audijenciju”, a krenuo sam u proces pripremanja predstave sa Milanom Mrđom i Bobanom Đuričićem. Imali smo predstavu “Laura” koju smo završili, a sad pripremamo novu, kao neki nastavak svega toga.