Никола Ракочевић, глумац, за “Глас Српске”: Нова генерација ведрог духа је свјетло Косова

Илијана Божић
Foto: Велибор Трипић

Застрашујуће је да се поједине ствари у систему годинама не мењају, али држава функционише по том принципу. То није само питање система, то је питање обрасца којим они желе да контролишу друге људе, јер хоће да поставе једноумље и да сви мисле исто.

 Казао је то за “Глас Српске” глумац Никола Ракочевић говорећи о представи “Аудијенција” коју је заједно са колегом Миодрагом Радоњићем извео прошле седмице у Градском позоришту “Јазавац” у Бањалуци и Позоришту Приједор. С њим смо разговарали и о улози у новом психолошком трилеру “Мрак”, али и о предстојећим пројектима.

- Људи мисле да ће успостављање одређене мисли, коју морају да поштују сви, бити решење свих проблема. Међутим, то није тако. Свако од нас има слободну вољу и уме да мисли, ако ништа друго, тако да је то јако тешко успоставити, али човек има потребу да тежи томе - додаје он.

ГЛАС: Тренутно је актуелан филм “Мрак”. Колико је било захтјевно припремати се за улогу свештеника Доситеја ако узмемо у обзир колико је важна улога цркве на Косову и Метохији?

РАКОЧЕВИЋ: Била је велика одговорност да се тај монах представи на прави начин, али сам филм је јако захтеван глумачки и то пре свега главним глумцима Даници Ћурчић, Славку Штимцу и нашој младој колегиници Миони Илов. Припремајући се за улогу причао сам са свештеницима и један од њих, који је на високој позицији, давао ми је индикације да свештеник мора да буде људско биће, да мора да буде човек који има карактер. Можда ми имамо предрасуде о свештеницима, да морају да буду смирени и слично. Они су пре свега људи који посматрају овај свет кроз одређено учење и ту се мало разликују од обичних људи, јер просто овај свет посматрају из друге перспективе. Ипак, они имају свој карактер и они као и обични људи могу да буду нервозни, енергични, духовити или пак плаховити. У самом филму није било простора да градимо тај лик и да видимо сву његову слојевитост, јер је фокус приче пре свега на породици која је заточена. Али да, црква има велику улогу на Косову, бави се људима на добар начин.

ГЛАС: Знамо ли ми како заиста живе људи на Косову и Метохији?

РАКОЧЕВИЋ: То зависи од особе до особе, али мислим да се Косово много спомиње у различитим контекстима, а често и злоупотребљава као тема. Међутим, људи немају увид како се доле живело и како се сад живи. Просто, или су предрасуде на једну страну или на другу. Деца су до пре седам, осам година свакодневно ишла борбеним возилом у школу. То није било једном или двапут. Замислите да свако јутро по вас дође неки блиндирани тенк, којег меци не могу да пробију, и седнете у то и идете у школу. То је и приказано у филму. Ето то је само детаљ, а да не говоримо о слободи кретања. Ми смо били на Косову, имали смо и премијеру. Људи ми делују релативно добро. Нове генерације које долазе, ти млади људи се носе са тим, живе са тим и имају много духа. Видео сам нешто лепо и позитивно у тим људима, што ми је драгоцено. Са Албанцима негде функционишу, а негде не. То је политичка ствар и та политичка препуцавања се заврше на грбачи људи који доле живе, па морате да лепите тракице по таблицама и слично. Мислим да су млади људи зрелији него њихове генерације које живе у другим крајевима.

ГЛАС: Кажете да сте препознали много духа у младим људима на Косову, је ли то излаз из мрака?

РАКОЧЕВИЋ: Јесте, постоји нешто светло у свему томе. У филму “Мрак” то је девојчица која наставља даље. То је та нова генерација која би требало да превазиђе ту врсту односа, тог патничког, освајачког или бранилачког односа. Али и да се ослободе тог бремена које је генетско и историјско и да настве да живе живот, а не да гину.

ГЛАС: Колико је важно да се снимају филмови о таквим темама, да иду на фестивале и да свијет види другу страну приче?

РАКОЧЕВИЋ: Филм још има снагу да промовише одређену тему, да учини да се поведе питање о одређеним темама. То филм може понекад да уради онолико колико људи могу то да прихвате и да се баве тиме. На неким фестивалима “Мрак” није ни примљен, нису хтели да се петљају са тим. Знате, цео свет или бар већи његов део је учествовао у бомбардовању Београда 1999. године. Ником ту није у интересу да каже шта се стварно десило. Као што и сад видимо, рат је за некога јако добар бизнис и, у принципу, постоји маркетинг који се бави тим бизнисом и који прати одређене приче, спинује информације и тако даље. Али да не причамо о тим завереничким темама, само хоћу да кажем да нико неће да призна своју грешку.

ГЛАС: Кад смо код ратних тема, ускоро ћемо гледати и “Хероје Халијарда”, ратну драму која нас враћа у период 1944. године. Имамо ли ми данас хероје, ко су они?

РАКОЧЕВИЋ: Хероји увек постоје, сад је питање за кога су хероји. Тако, рецимо, постоје одређене групе којима је херој навијач који је скочио на другу трибину и тукао се са људима, али он је њима херој. Неком је херој неко ко је пристао да оде на терапију или да се лечи од алкохолизма или ко је превазишао неки проблем. Зависи с које стране посматрате појам хероја. Људи који просто успеју да превазиђу одређени проблем. Има много људи који превазилазе проблеме. Свако време има своје хероје.

ГЛАС: Основали сте путујуће позориште за најмлађе. Колико је одговоран рад за малишане с обзиром на то да дјеца одрастају уз оно што им одрасли сервирају?

РАКОЧЕВИЋ: Позориште за децу је једна потпуно другачија дисциплина од позоришта за одрасле због тога што деца неке ствари не прихватају и немају предрасуде. При томе мислим на представе које не говоре о популарним цртаним јунацима или серијама које се пласирају на телевизији. Деца немају предрасуде, не интересује их ко глуми, поготово млађа деца немају изграђен став о глумцима. Касније као тинејџери се одушевљавају, али они млађи од пет, шест година немају то, они гледају представу. Они могу да уживају у разним стварима, а до нас аутора је да ли ћемо им пласирати глупост и узети новац или ћемо им дати нешто што би могло да има смисла за њих. То је питање уметника, а деца или ће те игнорисати или ће уживати у томе. Имао сам дивно искуство са представом “Тврдоглаво слонче”, биле су сјајне реакције. Непроцењив је осећај када видите како они реагују када прихвате причу, колико учествују у њој, колико им је важно, и онда схватите колико је битно да то што радите буде смислено. Јесте јако одговорно јер можете да нанесете неком штету. И није то питање само штете, превазићи ће то деца, они конзумирају толико садржаја да је то ненормално. Деца су јако снажна бића и у принципу они, ако имају љубав, ако добију искрену и чисту љубав, све ће превазићи. Имаће можда проблеме, можда неће понешто разумети, али ће сигурно превазићи и ослободиће се тог садржаја у једном тренутку, сигуран сам. Ако је неко толико отворен, није фер да се не посветиш томе и да не урадиш то како треба. Ако се бавиш представама за децу, заиста треба да имаш жељу да се тиме бавиш.

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

РАКОЧЕВИЋ: Снимам до Нове године. Такође, играмо “Аудијенцију”, а кренуо сам у процес припремања представе са Миланом Мрђом и Бобаном Ђуричићем. Имали смо представу “Лаура” коју смо завршили, а сад припремамо нову, као неки наставак свега тога.

Музика

ГЛАС: Радите много, али шта је оно што Вас испуњава мимо посла?

РАКОЧЕВИЋ: Свирам, музика ме испуњава, сада учим да свирам гитару. Испуњава ме лепо и квалитетно испуњено време.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана