Svetozar Cvetković, glumac, za “Glas Srpske”: Umjetnost danas služi zaludnom pamćenju

Kazao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” glumac Svetozar Cvetković, koga je domaća filmska publika u posljednje vrijeme gledala u liku Živojina Mišića u ostvarenju “Kralj Petar Prvi”, kao i u seriji “Žigosani u reketu”, gdje igra beskrupuloznog vlasnika i glavnog urednika dnevnog tabloida.

- Iza njihovih imena stoji i rezultat, pre svega njihov, a ja se nekako “kačim” na taj voz istorije kinematografije i imam puno sreće. Dobro, vredan sam ja, ne mogu da kažem, marljiv đak još od studija, ali ipak, jesam li ja to zaista zaslužio? Možda neko jednog dana kaže, pa eto i Cvele je bio tu - rekao je Cvetković.

GLAS: Imate sklonosti i ka filozofiji, kako gledate na život i na ono što nas vodi?

CVETKOVIĆ: Prošao sam razne situacije u ovih šest decenija života i preživeo. Da li ću sutrašnji dan, to je pitanje na koje ne umemo da damo odgovor za bilo koga od nas. Nezgodno je što vas dugovečnost, koliko god lepa kao činjenica bila, vodi neminovno u nova iskustva i nova iskušenja. Odolevati tome je velika majstorija za koju nismo uvek spremni. Pre pet godina bih vam rekao: “Evo spreman sam na sve, iznenadi me, o ti živote!” Danas da me pitate šta mislim o tome, rekao bih vam: “Nisam spreman ni na šta! Imao sam ovde sled zaprepašćujućih “komplimenata” na račun svog života od kojih odustajem. Pa ipak, srećan sam - deca me vode i uče životu. Mislim na ovu decu koja uz svoje ime nose prezime Cvetković.

GLAS: Gdje se, po Vama, nalazi i čemu služi umjetnost u 21. vijeku?

CVETKOVIĆ: Umetnost danas služi zaludnom pamćenju, tačnije ako baš ne morate da upamtite svakodnevno cimanje političkih gluposti kojima vas zasipaju po glavi, onda sami za sebe otvorite taj zaludni pretinac u kome ostavljate utiske nekog doživljaja koji se zove umetnost. I tako ona preživljava - s kolena na koleno - dok ne dođe do neke amputirane noge i onda nema više. Umetnost je privilegija, razumevanje umetnosti je generalno masovno foliranje, ali ostaje vera da bar neka dva oka razumeju to što Vi radite i tu vrednost smatraju tajnom. Puno toga u pravoj umetnosti je obesmišljeno. Teško da služi duhu, osim onom s razlogom sebičnom i jedinstvenom, duhu pojedinca.

GLAS: Smatrate li da ima jednak uticaj kao nekada i da može da utiče na masu, ili se ipak zadržava na promjeni individue?

CVETKOVIĆ: Pa bar za mog dosadašnjeg trajanja, a ono je s jedne strane dosta dugo, a sa druge strane zrno u moru peska, u beskonačnosti koja nas okružuje - umetnost nažalost gubi na globalnom uticaju. Da ostanemo vezani samo za ono što je moj teren, teatar i film. Odlaze iz života oni koji su stvorili, ali i bili konzumenti tako jakog uticaja, pre svega pozorišne umetnosti na stepen svesti običnog čoveka koji je bar bio prisutan događanjima kakav je Bitef, stvaranje pojedinih i važnih pozorišta, stvaranje i značaj FEST-a, ako smo kod filma, u to i ne tako davno vreme prošlog veka čitava zemlja i narod su bili uzbuđeni zbog pojave i značaja umetnosti koja nas zapljuskuje. Danas ne postoji nikakav opšti značaj umetnosti u nas, samo pojedinac stvara i pojedinac konzumira. Masu menja i njom rukovodi politika, umetnost radi na individui, egocentrična je, uobražena, jedinstvena i ima na to pravo, inače bi nestala.

GLAS: Koji je najveći problem kulture kod nas? Postoji li neka duhovna vertikala kojoj bi trebalo da se okrenemo u ovim vremenima?

CVETKOVIĆ: Kultura nema problem u individualizmu i kreativnosti, njen problem je u značaju. Nema značaja u svemu što nam se dešava do u uskom krugu ljudi koji se za nju bore. Opšte je mesto finansiranje, odnosno odsustvo finansiranja u kulturi, ali i ono je takvo kakvo je jer mi ne smatramo bitnim kulturu svog naroda i sredine kao nešto što kreira naš identitet. Velika greška.

GLAS: Posljednji put smo Vas gledali u filmu “Kralj Petar Prvi”. Da li je srpskoj kinematografiji potrebno više filmova i serija sa nacionalnom i istorijskom temom? Da li smo zakasnili s tim?

CVETKOVIĆ: Moram da priznam da pojavu vojvode Mišića u tom filmu ne smatram nečim što zaslužuje pažnju i reference nekog kvaliteta onoga što radim. Jako volim kako radi reditelj Petar Ristovski (radio sam i ranije sa njim). Lazar Ristovski je sigurno jedna od najznačajnijih ličnosti u našem scenskom i produkcionom miljeu, ali obrada jedne ovako velike teme u okviru serije koja je snimana nije ostavila prostora za tako presudne i važne ličnosti koje su istorijski učinile toliko puno za sled razvoja Velikog rata. Toga u filmu nema i na to van onoga što sam snimio, a delimično je ušlo u seriju, nisam i ne mogu imati uticaj. Ne mislim da je ikada kasno baviti se značajnim temama iz istorije ako se kvalitetno i sa pretenzijom umetnosti rade.

GLAS: Koje su, po Vama, najgore i najbolje osobine našeg naroda?

CVETKOVIĆ: Osobine naroda se ne mogu generalizovati. Ono što jeste činjenica je da kad hodate njujorškom Petom avenijom, po identitetu lica našeg čoveka možete prepoznati, zar to nije dovoljno važna osobina?

GLAS: Hoće li vrijednosti isplivati, s obzirom na sveopštu poplavu nekvaliteta? Da li gledate optimistično na budućnost?

CVETKOVIĆ: Ne mogu reći da sam optimista, ni pesimista, ali sam realista. Tu smo gde smo, doživeli smo to što nam nije bilo suđeno, mogli smo to da izbegnemo, ali nismo, nije nam se baš mnogo toga lepog na globalnom planu dešavalo, niti nam se dešava. Optimizam vidim samo u ličnoj akciji i u ličnom rezultatu iza koga, a brojni su primeri, onda stane ceo narod i viče - to smo mi! Nismo! To jesu naši, ali uglavnom su se sami za to izborili - umetnici, sportisti, lekari, naučnici…

GLAS: Šta Vam je bilo najteže da naučite u životu?

CVETKOVIĆ: Da razlikujem istinu od laži. Umeo sam i umem da se prevarim. Dakle, nisam baš lakoveran, ali jesam se prevario.

GLAS: Da li postoji nešto što ste naučili od mlađih generacija?

CVETKOVIĆ: Sve! Nikad ne bih bio direktor pozorišta da nisu postojali mlađi od kojih sam naučio da se treba usuditi. Od starijih sam kupio iskustvo, a od mlađih snagu i veru da je moguće. Tako je i danas!

GLAS: Čime se bavite u slobodno vrijeme? Šta volite da slušate, čitate i gledate?

CVETKOVIĆ: U slobodno vreme bavim se decom, to mi najviše i jedino nedostaje, vreme sa njima. Volim da slušam muziku istoka, muziku osamdesetih, ljubavne balade koje najbolje pišu današnji šezdesetogodišnjaci. Čitam na “kindlu”, i sve što ubacim u njega, pozorišno, filmski, literaturno. Ne čitam koliko bih želeo, pišem manje nego što sam pisao. Napisao sam tri knjige, odštampao u po jednom primerku, dve su izgubljene, jedna je ostala, srećom pisao sam ih na kompjuteru, pohranjene su na hard disku pod lozinkom, ali sam je zaboravio. Tako da, nikom ništa - “ostalo je ćutanje”.

Sloboda izražavanja

GLAS: Kako gledate na slobodu umjetničkog izražavanja? Da li je ona cilj ili sredstvo i da li može biti kobna, te da se njome dobije suprotan efekat?

CVETKOVIĆ: Sloboda je bit našeg posla i cilj svakog čoveka. Zarobljen čovek nije čovek i njegove funkcije obično prestaju i guše se. U umetnosti ako nema slobode, nema ni umetnosti. Svaka vrsta slobode daje rezultat, taj rezultat ne mora uvek biti dobar, ali je za uvažavanje. Sloboda ne može biti zloupotrebljena. Sloboda je i cilj i sredstvo koji se dopunjuju. Umetnik je najslobodnije biće na svetu i on sam postavlja granice svoje slobode, ne da da mu ih iko drugi postavlja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.