Светозар Цветковић, глумац, за “Глас Српске”: Умјетност данас служи залудном памћењу

Данко Кузмановић
Светозар Цветковић, глумац, за “Глас Српске”: Умјетност данас служи залудном памћењу

Нисам поносан на неки резултат, пре сам поносан на то што сам, ето баш ја, био одабран да радим код Макавејева, Жике Павловића, Столета Попова, Горана Марковића, па и Паскаљевића и најзад код Мише Радивојевића. Та имена су мој највећи понос.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” глумац Светозар Цветковић, кога је домаћа филмска публика у посљедње вријеме гледала у лику Живојина Мишића у остварењу “Краљ Петар Први”, као и у серији “Жигосани у рекету”, гдје игра бескрупулозног власника и главног уредника дневног таблоида.

- Иза њихових имена стоји и резултат, пре свега њихов, а ја се некако “качим” на тај воз историје кинематографије и имам пуно среће. Добро, вредан сам ја, не могу да кажем, марљив ђак још од студија, али ипак, јесам ли ја то заиста заслужио? Можда неко једног дана каже, па ето и Цвеле је био ту - рекао је Цветковић.

ГЛАС: Имате склоности и ка филозофији, како гледате на живот и на оно што нас води?

ЦВЕТКОВИЋ: Прошао сам разне ситуације у ових шест деценија живота и преживео. Да ли ћу сутрашњи дан, то је питање на које не умемо да дамо одговор за било кога од нас. Незгодно је што вас дуговечност, колико год лепа као чињеница била, води неминовно у нова искуства и нова искушења. Одолевати томе је велика мајсторија за коју нисмо увек спремни. Пре пет година бих вам рекао: “Ево спреман сам на све, изненади ме, о ти животе!” Данас да ме питате шта мислим о томе, рекао бих вам: “Нисам спреман ни на шта! Имао сам овде след запрепашћујућих “комплимената” на рачун свог живота од којих одустајем. Па ипак, срећан сам - деца ме воде и уче животу. Мислим на ову децу која уз своје име носе презиме Цветковић.

ГЛАС: Гдје се, по Вама, налази и чему служи умјетност у 21. вијеку?

ЦВЕТКОВИЋ: Уметност данас служи залудном памћењу, тачније ако баш не морате да упамтите свакодневно цимање политичких глупости којима вас засипају по глави, онда сами за себе отворите тај залудни претинац у коме остављате утиске неког доживљаја који се зове уметност. И тако она преживљава - с колена на колено - док не дође до неке ампутиране ноге и онда нема више. Уметност је привилегија, разумевање уметности је генерално масовно фолирање, али остаје вера да бар нека два ока разумеју то што Ви радите и ту вредност сматрају тајном. Пуно тога у правој уметности је обесмишљено. Тешко да служи духу, осим оном с разлогом себичном и јединственом, духу појединца.

ГЛАС: Сматрате ли да има једнак утицај као некада и да може да утиче на масу, или се ипак задржава на промјени индивидуе?

ЦВЕТКОВИЋ: Па бар за мог досадашњег трајања, а оно је с једне стране доста дуго, а са друге стране зрно у мору песка, у бесконачности која нас окружује - уметност нажалост губи на глобалном утицају. Да останемо везани само за оно што је мој терен, театар и филм. Одлазе из живота они који су створили, али и били конзументи тако јаког утицаја, пре свега позоришне уметности на степен свести обичног човека који је бар био присутан догађањима какав је Битеф, стварање појединих и важних позоришта, стварање и значај ФЕСТ-а, ако смо код филма, у то и не тако давно време прошлог века читава земља и народ су били узбуђени због појаве и значаја уметности која нас запљускује. Данас не постоји никакав општи значај уметности у нас, само појединац ствара и појединац конзумира. Масу мења и њом руководи политика, уметност ради на индивидуи, егоцентрична је, уображена, јединствена и има на то право, иначе би нестала.

ГЛАС: Који је највећи проблем културе код нас? Постоји ли нека духовна вертикала којој би требало да се окренемо у овим временима?

ЦВЕТКОВИЋ: Култура нема проблем у индивидуализму и креативности, њен проблем је у значају. Нема значаја у свему што нам се дешава до у уском кругу људи који се за њу боре. Опште је место финансирање, односно одсуство финансирања у култури, али и оно је такво какво је јер ми не сматрамо битним културу свог народа и средине као нешто што креира наш идентитет. Велика грешка.

ГЛАС: Посљедњи пут смо Вас гледали у филму “Краљ Петар Први”. Да ли је српској кинематографији потребно више филмова и серија са националном и историјском темом? Да ли смо закаснили с тим?

ЦВЕТКОВИЋ: Морам да признам да појаву војводе Мишића у том филму не сматрам нечим што заслужује пажњу и референце неког квалитета онога што радим. Јако волим како ради редитељ Петар Ристовски (радио сам и раније са њим). Лазар Ристовски је сигурно једна од најзначајнијих личности у нашем сценском и продукционом миљеу, али обрада једне овако велике теме у оквиру серије која је снимана није оставила простора за тако пресудне и важне личности које су историјски учиниле толико пуно за след развоја Великог рата. Тога у филму нема и на то ван онога што сам снимио, а делимично је ушло у серију, нисам и не могу имати утицај. Не мислим да је икада касно бавити се значајним темама из историје ако се квалитетно и са претензијом уметности раде.

ГЛАС: Које су, по Вама, најгоре и најбоље особине нашег народа?

ЦВЕТКОВИЋ: Особине народа се не могу генерализовати. Оно што јесте чињеница је да кад ходате њујоршком Петом авенијом, по идентитету лица нашег човека можете препознати, зар то није довољно важна особина?

ГЛАС: Хоће ли вриједности испливати, с обзиром на свеопшту поплаву неквалитета? Да ли гледате оптимистично на будућност?

ЦВЕТКОВИЋ: Не могу рећи да сам оптимиста, ни песимиста, али сам реалиста. Ту смо где смо, доживели смо то што нам није било суђено, могли смо то да избегнемо, али нисмо, није нам се баш много тога лепог на глобалном плану дешавало, нити нам се дешава. Оптимизам видим само у личној акцији и у личном резултату иза кога, а бројни су примери, онда стане цео народ и виче - то смо ми! Нисмо! То јесу наши, али углавном су се сами за то изборили - уметници, спортисти, лекари, научници…

ГЛАС: Шта Вам је било најтеже да научите у животу?

ЦВЕТКОВИЋ: Да разликујем истину од лажи. Умео сам и умем да се преварим. Дакле, нисам баш лаковеран, али јесам се преварио.

ГЛАС: Да ли постоји нешто што сте научили од млађих генерација?

ЦВЕТКОВИЋ: Све! Никад не бих био директор позоришта да нису постојали млађи од којих сам научио да се треба усудити. Од старијих сам купио искуство, а од млађих снагу и веру да је могуће. Тако је и данас!

ГЛАС: Чиме се бавите у слободно вријеме? Шта волите да слушате, читате и гледате?

ЦВЕТКОВИЋ: У слободно време бавим се децом, то ми највише и једино недостаје, време са њима. Волим да слушам музику истока, музику осамдесетих, љубавне баладе које најбоље пишу данашњи шездесетогодишњаци. Читам на “киндлу”, и све што убацим у њега, позоришно, филмски, литературно. Не читам колико бих желео, пишем мање него што сам писао. Написао сам три књиге, одштампао у по једном примерку, две су изгубљене, једна је остала, срећом писао сам их на компјутеру, похрањене су на хард диску под лозинком, али сам је заборавио. Тако да, ником ништа - “остало је ћутање”.

Слобода изражавања

ГЛАС: Како гледате на слободу умјетничког изражавања? Да ли је она циљ или средство и да ли може бити кобна, те да се њоме добије супротан ефекат?

ЦВЕТКОВИЋ: Слобода је бит нашег посла и циљ сваког човека. Заробљен човек није човек и његове функције обично престају и гуше се. У уметности ако нема слободе, нема ни уметности. Свака врста слободе даје резултат, тај резултат не мора увек бити добар, али је за уважавање. Слобода не може бити злоупотребљена. Слобода је и циљ и средство који се допуњују. Уметник је најслободније биће на свету и он сам поставља границе своје слободе, не да да му их ико други поставља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана