Pera Džo, velemajstor bluz usne harmonike: Bluz muzičari su retke ptice

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" Petar Miladinović danas u evropskim, pa i svjetskim bluz krugovima nadaleko poznatiji kao Pera Džo, velemajstor bluz usne harmonike, diplomirani profesor fizičke kulture, a vjerovatno je i najpoznatiji muzičar Kruševca.

Nastupao je sa svjetskim zvijezdama kao što su Šugar Blu, Louzijana Red, Džon Hamond, koji su svi odreda htjeli da ga vode u SAD, da pokažu kako "mali Srbin rastura crni bluz". Zvanični je predstavnik usne harmonike "Hohner" za Evropu i redovni član žirija mnogih međunarodnih bluz festivala.
- Usna harmonika je veoma težak instrument, za nju ne postoje note. Pogotovo je težak instrument ona koju ja sviram, dijatonska harmonika, što znači da jedna nota može da se svuče i na osminu, četvrtinu, što ne postoji na drugim instrumentima gde postoji ton i međuton. Mora puno da se vežba da se postigne određena tehnika - rekao je Miladinović.

Njegovo izdanje "Session man" možda i najbolje govori o njemu, jer se tu nalaze snimci Perinih nastupa s najvećim zvijezdama svjetskog i domaćeg bluza. Nedavno je gostovao u Prijedoru sa Jelana Popin bendom i mnoge posjetioce u Galeriji "96" oduševio svojom svirkom na usnoj harmonici.
* GLAS: Ima se utisak da naša bluz scena u posljednje vrijeme ide uzlaznom linijom. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

DžO: Ne znam baš da li nam bluz scena cveta, ali je u svakom slučaju u aktivnom procesu koji stalno ide naviše. Cvetala bi da ima mnogo više svirki i kada bi bendovi imali bolje honorare. Ali kvalitet svirki je svakako bolji nego ranije.

* GLAS: Utisak je da je prije dvadesetak godina bluz bio mnogo popularniji nego što je sada?
DžO: Ja sviram sve to vreme, nebitno da li je bluz "in" ili "aut", kod mene je to pomalo i usud, jednostavno moram da sviram da bih se dobro osećao. Tako, ako je period dobar - dobro nam je, a ako nije - čekamo bolji.
* GLAS: Šta biste Vi mijenjali kada je riječ o uslovima, da ste u poziciji da na to možete da utičete?
DžO: Prvo bih svima koji vrede omogućio uslove da snime svoj materijal, pošto znam da su mnogi bendovi koji su zavređivali pažnju završili svoje karijere obeshrabreni, jer nisu imali pristup studijima.
Svi koji bi trebalo da imaju objavljene albume trebalo bi da do toga dođu na mnogo lakši način. Kad je reč o studijskom radu, još uvek se svi mučimo, teško ulazimo u studija, jer to mora neko da plati, a niko neće da stane iza bluz benda i da ga finansira, naročito ako se taj bend tek probija, već za to moramo da se snalazimo sami.
To je, po mom mišljenju, ponižavajuće.
* GLAS: Koliko često nastupate?

DžO: Vrlo često nastupam i ponosan sam što smo bluz muziku doneli u tadašnju državu, posebno u Beograd i ta je muzika ustoličena sa svim drugim pravcima.

* GLAS: Posle svih 30-40 godina tokom kojih nastupate, da li možete da kažete na kojoj se sceni najbolje osjećate?
DžO: U Beogradu ima mnogo mesta na kojima se dobro osećam dok sviram, to su bine KST-a, SKC-a, Doma omladine, to su ta stara, kultna mesta gde se sviralo i uvek će se svirati. Svi smo tuda prošli i nekada je bila čast u nečijem sviračkom bivstvovanju da uđe u Dom omladine. Ali uvek je zadovoljstvo izaći i na neku veliku binu, na veliki prostor pred pedeset-sto hiljada ljudi. Meni se takvo iskustvo desilo na "Evro Vudstoku" 2004. godine u Budimpešti. Zaista je zadovoljstvo izaći na tako veliku binu sa velikim ozvučenjem i ono što mogu da kažem je da je izvesti nastup na takvom mestu lakše nego na maloj bini. Lakše je jer tamo mašinerija radi sama, prosto ne da da se pogreši.
Dok se u običnom klubu čuje svaka greška i, uopšte, vlada jedan drugačiji način sviranja. Najteže je svirati na malim mestima, jer tamo jednostavno ne sme da se pogreši, ali zato to od čoveka vremenom napravi solidnog muzičara u svom žanru.
* Glas: Ko Vas je učio da svirate na usnoj harmonici?

DžO: Usna harmonika je instrument koji je u vreme mog odrastanja bio dostupan, mogao je da se kupi na trafikama, ali to nije bio pravi instrument već igračka usna harmonika. Ja sam se zainteresovao za sviranje na njoj, krenulo mi je i već sam u petom razredu imao svoje učenike, držali smo neke koncerte, naravno, naivno kako to već deca znaju.

Onda sam slušajući rok muziku počeo da imitiram te zvuke koje sam čuo, kasnije sam čuo i bluz muziku i shvatio da je usna harmonika rođena za bluz muziku. Bio sam samouk i pokazalo se da je to vredelo i evo više od 40 godina sviram na usnoj harmonici. Usna harmonika je zgodna za vežbanje, može svuda da se nosi, a pošto sam mnogo voleo da je sviram, da ne bih smetao ukućanima da spavaju ja sam se pokrivao ćebetom i svirao. Mama se ljutila i govorila: Gasi svetlo, hajde na spavanje, sutra ideš u školu, a ja sam se onda uvlačio pod ćebe i svirao još nekih sat vremena.

* GLAS: Postoji i priča da se bili sudija na prvom Evropskom prvenstvu usne harmonike, kako ste to doživjeli?

DžO: Sudija na prvom Evropskom prvenstvu u sviranju usne harmonike 1996. godine dobilo je vrhunski takmičarski karakter. Sudije su bile Žan Žak Virto, Stiv Bejker, Pol Lemb i ja. Ja sam bio najmlađi i našao sam se u čudu kako su me uopšte pronašli, jer je to bilo i vreme sankcija. Dobio sam poziv i bila mi je izuzetna čast jer ja sam skupljao sličice o Žan Žak Virtou. To mi je bila velika čast i dokaz da čak i samouki možete da budete poznati.

Nove generacije

* GLAS: Imate li svoje učenike?

DžO: Imam, već dvadesetak godina i nema ih mnogo, ali su to već momci koji su se upoznali sa instrumentom i ono što sam ja vežbao pet-šest godina, mi to pređemo za dva-tri meseca. To nije samo moje iskustvo, već svih mojih evropskih kolega koji su svi učinili samouko i po nekoliko godina smo gubili da bismo shvatili kako se to radi, a sad nekim novim klincima objašnjavamo za nekoliko meseci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.