Сергеј Трифуновић: Зваћу те на сваку представу коју будем играо, ако можеш, ти дођи

Глоговца је први пут срео на пријемном испиту на Факултету драмских уметности.

"У тој гомилици голуждраваца, тражећи ту сродну душу, одмах се повежем са једним чичкавим црномањастим ликом из Панчева. Студирао психологију две године, ћале му је прота, мајка из Невесиња, као и моја пореклом. Брз, духовит, прешармантан, ситне проницљиве окице које некако постану невидљиве кад му се цело лице развуче у осмех, па се и оне тако невидљиве смеше. Тај, чини ми се, такође нема дилему око свог пријема у ову установу снова, и крије своје челично самопоуздање да не би сметао туђим страховима. Дивно, нисам сам. Прећутни споразум о другарству пада некако одмах. Након пет дана целодневног испитивања потенцијалних нових студената иде онај најболнији део, пун језиве неизвесности: неко ће морати да отпадне.”

Трифуновић у опроштајном писму говори о Глоговцу као човјеку "поред кога се осећате битнијим и јачим, поред кога су сви хтели да буду”, као о човеку који му је био узор.

"Непотребно је да кажем како сам упијао сваки његов гест у тим годинама, трудио се да ухватим тај невидљиви и недокучиви начин размишљања, учио од њега и врло свесно га имитирао. Имао сам прилику коју ретко који глумац на свету има, да имам свог глумачког идола ту поред себе, на својој класи. Глумца од кога сам највише научио. Време које је долазило донело нам је свашта."

Посљедњи случајни сусрет имали су прије неколико мјесеци, испред Железничке станице.

"Ја на својој плавој веспи, сунчан и леп дан, наравно који ће ми кацига, поред мене стаје неки мотор с моћнијом кубикажом, лик с кацигом диже визир и каже: ‘Где је кацига, Трифуновићу?’ – ‘Имаш одличну радњу на Новом Београду, велики избор’, кажем ја у маниру безобразног Глоговца, како ме је и учио. Он скида кацигу, ја га препознајем и праснемо у смех. Пали се зелено. ‘Ај, буди добар’, каже он и после много година видим тај осмех, миран и сладак, онај кад окице постану невидљиве и цело лице се смеши. ‘Љубим те! Љуби Сунчицу’, довикујем ја и свако опали по гасу на своју страну.

Наравно, на кратком путу до позоришта, размишљам о њему. Како га дуго нисам видео срећнијег и задовољнијег. Помислим одједном како сам хтео да сиђем с мотора и да га загрлим. Онда се зачудим тој својој помисли. Ајде, не патетиши, срешћемо се.”

Десетак дана прије сусрета, добио је једину фотографију, њих двојице, од другарице, направљену у вријеме великих протеста против Милошевића.

"Пошаљем му је одмах. Гледај реко' ово: дует шиптарски терориста и сиријски избеглица. Видим да је добио, ништа не одговара. После пар дана стиже ми порука: ‘Пошаљи ми, молим те, опет ону фотографију, беба се играла телефоном и изгледа избрисала.’ Не знам шта сам све осетио последњих дана. Све је било јебено брзо, у маниру његовог живота, возача који је успео четири пута да управљајући воланом, окрене аутомобил на кров. У том реду плача, смеха и опет плача и смеха, осетио сам да сам остао сам. Било ми је жао што нисмо паркирали моторе и загрлили се. Што нисмо стигли да се испричамо. Болело ме је што нисам имао ни тај поздрав."

На крају текста истиче да Глоговац није човјек за минут ћутања, већ човјек за десет минута аплауза, колико је трајао то вече у Звездари.

"Ето. Завеса се не спушта, већ диже. Ја ћу те звати на сваку представу коју будем играо. А ти ако будеш слободан и расположен, ако будеш могао и хтео, ти дођи. Како се већ будеш осећао, без пресије. И да: заиста бих волео да ме баш ти сачекаш тамо, кад дође мој час. Нико други. Прво ти. Ако будеш могао и хтео наравно, без пресије. И знаш шта, Лобања: срушићемо и то правило, дићи ћемо лествицу: срешћемо се млађи. Пуно, пуно млађи.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.