Велики Слободан Качар дружио се са Синатром, Мухамедом Алијем, а Тајсон је боксовао у уводним борбама пред његов меч

Био је један од најбољих југословенских боксера свих времена и дефинитивно најјача песница коју је Србија имала. Ријеч је о непревазиђеном српском шампиону - Слободану Качару.

Најбољи српски боксер у историји, Слободан Качар, рођен је 15. септембра 1957. године у Перућици код Јајца. Имао је 11 година када се са родитељима и браћом Тадијом и Сретом преселио на један мали салаш у Ветернику, гдје је убрзо одлучио да ће се бавити боксом.

Брата, који је ишао у средњу школу у Нови Сад задужио је да му пронађе боксерски клуб и убрзо је почео да тренира.

Занимљиво, од оца је крио да тренира бокс. Наиме, Слободан је ишао у школу у Футог, а послије часова би продужио у Нови Сад на тренинге бокса.

"Пита ме ћале зашто цео дан проводим у школи, као да сам запослен тамо, а ја му одговорам како имам обавезе - фото секција, спортска секција... То је било све док није чуо да тренирам бокс", открио је у једном интервјуу Качар.

Отац му је тада запријетио да ће га избацити из куће ако настави да се бави боксом.

"Рекао ми је да бирам хоћу ли да останем у кући, или да тренирам. Рекао сам му да немам где, али бокс волим. Узео сам спортску опрему и кренуо за Нови Сад. Нисам прошао ни 500 метара када сам угледао старијег брата Срета како трчи за мном. Рекао ми је: 'Ћале је рекао да се вратиш' Хтио је тако да изрази своје незадовољство, није имао ништа против тога", додао је Качар.

Његова каријера била је импресивна. Слободан је на Олимпијским играма у Москви 1980. године освојио злато у полутешкој категорији, а пет година касније у Пезару је постао професионални свјетски шампион. Он је једни боксер са ових простора који је успио да освоји олимпијско злато и титулу свјетског првака у четири најзначајније верзије (ВБЦ, ВБА, ИБФ и ВБО).

Злато у Москви и лудница у Ветернику

Слободан је у Москву отишао као тотални аутсајдер, а вратио се са златом око врата. У великом финалу савладао је Пољака Павела Скжеча.

По доласку у Србију приређен му је дочек који му је дражи од свих осталих медаља и побједа које је остварио у каријери.

Више од 15 хиљада људи скупило се у Ветернику да поздрави олимпијског шампиона.

"Носили су ме на раменима, а у Ветернику је била права лудница", открио је једном приликом Слободан.

Апсолутни рекордер

Вјеровали или не, Качар осам година и четири мјесеца није доживео пораз. У том периоду имао је чак 99 везаних побједа у аматерској конкуренцији и 21 у професионалним водама, што је јединствен резултат у историји свјетског бокса.

Борба за свјетску титулу

Након импресивног низа побједа у професионланом боксу на његовом путу ка титули нашао се сјајни амерички шампион Еди Мустафа Мухамед. Американац је прије меча са Србином 11 пута успио да одбрани трон.

Овај антологијски меч одржан је 21. децембра 1985. године у Пезару у Италији.

"Никад ме нико није изударао као тај Мухамед. Одвалио ми је леђа, тукао ме је како је стигао. У једном клинчу у петој рунди чак ми је разбио чело, али је магични Данди у паузи то ријешио за 20 секунди. Дубоку расекотину Анђело је санирао тако да до краја меча није пустила ни кап крви. Била је то туча у свих 15 рунди, у коју сам ушао са доста треме, али како је вријеме одмицало, Мустафу сам добро „испеглао" па није издржао моје нападе. Одлуком судија заслужено сам постао свјетски првак", испричао је у једном интервјуу Качар.

Слободан је био ученик чувеног италијанског тренера Анђела Дандија, човјека који је практично створио легендарног Мухамеда Алија (Касијус Клеј). Данди је у својој импресивној каријери тренирао чак 15 шампиона свијета, а Србин је био 11 у низу. Наравно, његов највећи ученик био је Клеј.

Као и многе дјечаке из тог времена боксом ба је заразио управо Касијус Клеј, који је уз неприкосновеног Мату Парлова био његов идол.

"Први пут сам га гледао у телевизијском преносу у мечу са Фрејзером 1971. године. Да бисмо гледали тај меч, браћа и ја смо морали да окрунимо кола кукуруза, а до првог комшије који је имао телевизор у оној недођији пешачили смо 10 километара. Плакао сам кад је Клеј изгубио. Замислите ту слику – на путу од једног до другог села, негдје између Јајца и Шипова дијете иде пјешице кроз ноћ и плаче што је у Америци један боксер поражен. Ја и средњи брат Тадија смо те ноћи одлучили да осветимо Клеја и ријешили смо да будемо боксери" открио је једном приликом Качар.

Када је достигао свјетску славу и постао најбољи међу најбољима, остварио му се и дјечачки сан - упознао је свог идола.

"Постао сам боксер да бих га једног дана упознао. Једном сам био у његовој вили на Беверли Хилсу на ручку. Клеј је као човјек прави добрица, врло је интелигентан и духовит, само га та Паркинсонова болест посљедњих година мучи. Једно је сигурно, увјерен сам да нико и никад неће имати такву спортску каријеру", увјерен је Качар.

Захваљујући огромној популарности коју је стекао, Качар је имао прилику да се дружи са бројним свјетским звијездама тог времена.

На његове мечеве долазили су Френк Синатра, играо је фудбал са Бобом Марлијем, био гост чувене ТВ новинарке Барбаре Волтерс, дружио се са Хулијом Иглесијасом... Био је свјетска фаца.

Занимљиво, пред његове главне мечеве у Америци, легендарни Мајк Тајсон је боксовао у уводним борбама.

"Мајк је тада био на почетку каријере, али видјело се да ће бити велики шампион" рекао је у једном интервјуу за "Политику" Качар.

Пошто је завршио своју боксерску каријеру, Качар је двије деценије живио у Америци. Радио је као професор и тренер у кампу чувеног Анђела Дандија.

Након што се вратио у домовину именован је за предсједника Боксерског савеза Србије и Црне Горе и на тој функцији је био пуних пет година. Био је и члан Извршног комитета Европске боксерске федерације.

Качар са супругом Славенком има двије ћерке Милену и Марину. Милена је дипломирала на Колумбија универзитету у Њујорку и данас је успјешан менаџер, а Марина са родитељима живи у Новом Саду и бави се научним радом, пише Курир спорт.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.