Сами смо себи највећи непријатељ: Миланковићеви циклуси не објашњавају глобално загревање
У последњих неколико мјесеци појавило се низ питања у којима се поставља питање да ли је НАСА приписала глобално загријевање промјенама у начину кретања Земље око Сунца - циклусима који су познати и као Миланковићеви циклуси.
Миланковићеви циклуси урачунавају облик Земљине орбите, односно нагиб Земљине осе у односу на њену орбиталну раван и правац у ком је окренута Земљина оса. Ови циклуси утичу на количину сунчеве свјетлости, а самим тим и на енергију коју Земља апсорбује од Сунца. Они пружају снажан оквир за разумјевање дугорочних промјена у клими наше планете, укључујући почетак и крај ледених доба.
Научници су увјерени да је глобално загревање првенствено резултат човјекових активности - тачније, директног испуштања угљен-диоксида у атмосферу Земље сагоревањем фосилних горива.
Како знамо да нису криви Миланковићеви циклуси?
Прво, Миланковићеви циклуси дјелују на дужи временски период, у распону од десетина хиљада до стотина хиљада година. Насупрот томе, глобално загревање које тренутно траје почело је прије неколико деценија, или вијекова најкасније.
Током последњих 150 година, Миланковићеви циклуси нису много промјенили количину Сунчеве енергије коју је апсорбовала Земља.
Друго, Миланковићеви циклуси су само један фактор који може допринијети климатским променама, како прошлим, тако и садашњим. Чак и током циклуса леденог доба, промјене у обиму ледених покривача и атмосферског угљен-диоксида играле су важну улогу у промени температуре.
Обим ледених покривача, на примјер, утиче на то колико се енергије Сунца рефлектује назад у свемир, а самим тим утиче и на Земљину температуру.
Директан унос угљен-диоксида у атмосферу је сагоријевањем фосилних горива је, такође, одговоран за промену састава атмосфере, а не климатске промјене изазване Миланковићевим циклусима.
Од почетка индустријског доба, концентрација угљен-диоксида у атмосфери Земље повећала се за 47 одсто. Само у последњих 20 година, угљен-диоксид је порастао за 11 одсто.
Научници су готово убјеђени да је овај угљен-диоксид првенствено резултат људских активности, јер угљеник произведен сагоријевањем фосилних горива оставља посебан "отисак" који инструменти могу да мјере.
Током истог временског периода, глобална просјечна температура Земље повећала се за око 1 степен Целзијуса и тренутно расте брзином од 0,2 степена Целзијуса сваке деценије. Тим темпом очекује се да се Земља загреје за још пола степена Целзијуса до 2030. године.
Ово релативно брзо загријевање наше климе услијед људских активности догађа се упркос врло спорим промјенама изазваним Миланковићевим циклусима. Количина Сунчевих зрака који стижу до Земље порасла је незнатно током протеклог вијека, па тешко да је покретач глобалног загријевања.
Од 1750. године, загријевање под утицајем ефекта стаклене баште је више од 50 пута веће него загревање Земље под утицајем Сунца у истом периоду.
Да је Сунце превасходни "кривац", загријале би се и тропосфера и стратосфера. Умјесто тога, Земљина површина и нижи слојеви атмосфере су се загрејали, али се стратосфера охладила.
Да није било човјекових утицаја на климу, према свом положају, Земља би требало да се хлади, а не да се греје, ако је вјеровати Миланковићевим циклусима, преноси Б92..
Тако би се наставио дугорочни тренд хлађења започет пре 6.000 година.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
