Исповијест неурохирурга: Рај постоји, пропутовао сам га

Прије него што почнем, требало би да објасним да сам ја научник који је цио свој живот провео проучавајући како наш мозак функционише.

Мој отац, човјек који ме је усвојио, био је неурохирург, а ја сам кренуо његовим стопама и сам сам постао неурохирург и професор који је предавао науку о мозгу у Медицинској школи на Харварду.

Иако сам хришћанин, био сам скептичан када су ми пацијенти описивали њихова духовна искуства.

Моје познавање мозга чинило ме је увјереним да вантјелесна искуства, сусрети са анђелима и сличне ствари, представљају халуцинације до којих је долазило услијед одређених траума мозга.

А онда, под најдраматичнијим могућим околностима, открио сам доказ да сам све вријеме грешио. Прије шест година пробудио сам се са озбиљном главобољом. Након неколико часова био сам у коми, мој неокортекс, дио мозга који је задужен за све мисаоне процесе који нас чине људима, у потпуности се угасио.

Доктори су закључили да сам имао менингитис. Моја шанса за преживљавање била је минимална.

Био сам у дубокој коми и све више функције мог мозга биле су угашене. Скенирања су показала непостојање било какве свјесне активности – мој мозак није имао квар, био је у потпуности угашен.

Међутим, моје унутрашње „ја" је и даље постојало, упркос свим познатим законима науке.

Седам дана лежао сам у коми, а моја подсвијест путовала је кроз бројне области, свака је била необичнија од претходне – у питању је било путовање ван физичког свијета, путовање које бих до тог тренутка одбацио као немогуће.

Хиљадама година су обични људи, као и шамани и мистици, описивали кратке и дивне увиде у етеричне домене. Ја нисам био прва особа која је открила да свијест постоји и изван тијела.

Оно што је јединствено у мом случају је то што сам ја отпутовао у ту рајску димензију док је мој кортекс у потпуности био угашен и константно посматран од стране љекара.

Постоје медицински докази за сваки минут моје коме, и ниједан од њих не показује било какву активност мозга. Другим ријечима, гледајући неуронауку, моје путовање се није одвијало у мојој глави.

Велики број научника има проблема са овом тврдњом. Моје искуство подрива њихов читав систем вјеровања.

Дакле, ево шта сам искусио, ово је моја мапа раја.

Након заслијепљујуће главобоље након које сам утонуо у кому, постепено сам почео да схватам да се налазим у примитивном, праисконском стању, слично осјећају да сте закопани у земљу.

Међутим, у питању није била обична земља, свуда око себе сам осјећао, а понекад чуо и видио, друге ентитете.

Ово је дијелом било застрашујуће, дијелом утјешно и познато. Осјећао сам као да сам одувјек био дио ове исконске тмине.

Врло ме често питају да ли је у питању био пакао, али ја не мислим да је то био случај – очекивао бих да је пакао мало више интерактивнији, а ово је било потпуно пасивно искуство.

Заборавио сам да сам икада био човјек, али један важан дио моје личности и даље је напорно радио – имао сам осјећај радозналости. Питао бих „ко?", „шта?" и „гдје?", али никада није постјао ни трачак одговора.

Након извјесног времена, мада не могу да проценим колико је тачно времена прошло, свјетло је полако почело да се спушта ка мени, избацујући дивне филаменте сребрног и златног сјаја.

У питању је био циркуларни ентитет који је емитовао предивну, рајску, музику. Свјетло се отворило попут процјепа у ткању тог универзума, и осјетио сам како полако пролазим кроз њега, све до долине препуне бујног зеленила, гдје су водопади падали у кристалне базене.

Ту су били и облаци, а изнад њих је било тамно плаво небо.

Свијет није био нејасан и удаљен. Био је дубоко жив и живописан као мирис печене пилетине, као одсјај сунца од каросерије аутомобила и запањујућ као утицај прве љубави.

Потпуно сам свијестан колико ово моје присјећање може да звучи шашаво, и потпуно разумијем људе који то не могу да прихвате. Али, као и када су у питању многе друге ствари у животу, ово је једна од оних које морате да искусите како бисте вјеровали.

Постојале су шуме, поља, животиње и људи. Постојала је и вода. Изнад ње се уздизала магла, а рибе су клизиле по воденој површини.

Попут земље, и вода је стварала утисак познатог. Мој поглед желио је само да утоне у њу.

Стајао сам и дивио се ријекама широм Америке, али сви ти призори сад су изгледали као мање вриједне верзије, мала браћа и сестре ове живе воде.

У рају све изгледа стварније – мање напето, али у исто вријеме и интензивније.

Рај је бескрајан, разнолик и насељен попут Земље, заправо, бесконачно попут Земље. Међутим, у свом том бескрају не постоји осјећај различитости који карактерише наш свијет гдје је свака ствар остављена самој себи и нема директног контакта са другим стварима око ње.

У рају ништа није изоловано. Ништа није отуђено. Ништа није неповезано. Све је једно.

Сва моја чула била су стопљена. Вид и слух нису били одвојене функције. Чинило се као да сам могао да чујем грациозност и елегантност свих летећих створења, и да видим спектакуларну музику која је избијала из њих.

И прије него што сам почео да се питам шта су та створења, разумио сам да су стварала музику јер нису могли да је задрже у себи. Био је то звук чисте радости.

То је било то јединство, чути музику значило је бити њен дио. Све је било повезано.

Изнад неба стајали су други, већи, универзуми, а ја сам се полако дизао све док нисам стигао до „Језгра", том уточишту узвишеног препуног безусловне љубави.

Тамо сам наишао на безграничну снагу – свезнајуће божанство које сам назвао Ом због звука који је допирао до свега. Тамо сам схватио да постоје дубина и љепота коју једноставно не могу да објасним.

Током овог пута имао сам водича. Била је изузетно лијепа жена која се први пут појавила као дијелић моје свијести.

Никада раније нисам видио ту жену. Нисам знао ко је она. Међутим, њено присуство је било довољно да ми излијечи срце, да ме учини цијелим на начин за који нисам знао да је могућ. Њено лице је било незаборавно.

Када ме је гледала, осјећао сам такво изобиље емоција да сам имао осјећај да би цио мој живот без емоција био вриједан живљена само због прилке да јој гледам у очи.

То није била романтична љубав. То није било пријатељство. Ово је било изван свих различитих одјељака љубави које имамо на Земљи. Без говора, дала ми је до знања да сам вољен ван сваке мјере и да је универзум већи, бољи и љепши него што сам то икада могао да схватим.

Био сам незамјењив дио цјелине, а сва туга и страх које сам доживио резултат су чињеница да сам некако заборавио на то.

Њена порука је прошла кроз мене попут ветра. Тешко је то објаснити ријечима, али срж је била: „Вољен си и цијењен заувијек. Немаш разлога за страх. Не постоји ништа што можеш да учиниш погрешно".

У међувремену, на Земљи, провео сам седам дана у коми без икаквих сигнала да се моје стање може побољшати. Доктори су дискутовали о томе да ли ме треба држати на апаратима, када сам изненада повратио свијест. Моје очи су се само отвориле. Вратио сам се.

Нисам имао сјећање на мој живот на Земљи, али сам потпуно био свијестан тога гдје сам био.

Током наредних недиеља моје памћење се полако вратило.

До осме недјеље моје раније научно знање стицано деценијама се такође вратило. Ово потпуно опорављање остаје чудо на које модерна наука нема одговор.

Међутим, све то вријеме, прогањало ме је сјећање на дјевојку из раја. А онда, након четири мјесеца, поштом сам добио слику. Као резултат мојих ранијих покушаја да дођем до своје биолошке породице, рођак ми је послао слику моје сестре Бетси – сестре коју никада нисам познавао.

Шок препознавање дјевојке из раја био је комплетан. Ово је било лице жене са којом сам био током коме.

Тог тренутка нешто се десило. Фотографија је била доказ који ми је био потребан. Ово је био доказ објективности мог искуства.

Био сам поново рођен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.