Гимпи гимпи - биљка из пакла

Међутим, лишће и стабло прекривени су финим шупљим бодљама, које ако пролазник има несрећу да му се забоду у кожу изазивају невјероватну бол.

Аустралија је добро позната као континент са бројним отровним, опасним и смртоносним животињама, од паука до великих бијелих ајкула. Међутим, на том континенту постоје и биљке које је најбоље заобилазити у широком луку. Само обрис руке о лист може да вас натјера на повраћање, а постоје примјери да су се људи и животиње убијали да прекрате муке.

Они који су имали блиски сусрет са овом биљком кажу да бодље изазивају осећај ужарености, који се шири великом брзином и траје дуго - данима, а некада мјесецима. Да ствар буде гора, биљка стално одбацује отровне бодље у вадзух, које чине и њихово непосредно окружење потенцијално опасним.

У лишћу и стаблу се налазе ситне ћелије пуне неуротоксина, који изазива моменталну болну реакцију, праћену алергијским надражајима и обилним отицањем грла, пазушних јама и препона усљед ширења лимфних чворова, преноси РТС.

У сјеверном Квинсленду надзорник путева је још 1866. године први пут документовао убод гимпи гимпи дрвета када је један од његових коња ушао у један жбун, побјеснио и угинуо за два сата. Постоје и наводи да су коњи често због бола трчали неконтролисано, понекад преко литица.

Аустралијски полицајац Цирил Бромли описао је дан када је током обуке случајно упао у жбун. Због болова су морали да га вежу за кревет, а агонија је трајала недјељама док су доктори без успјеха покушавали да му помогну.

Цирил је касније рекао да је чуо за једног војника који је из незнања користио лист гимпи гимпија као тоалет папир. Због неиздрживог бола, извадио је пиштољ и убио се.

Ерни Рајдер никада неће заборавити 1963. године, када је га је грана биљке, док је случајно пролазио кроз густо растиње, "ошамарила" преко лица, груди и руке.

"Сјећам се осјећаја као да огромне руке покушавају да ми смрскају груди. Два, три дана бол је био неподношљив. Нисам могао ништа да радим нити да спавам. Наредних дана бол је мало ослабио, али је и даље био интензиван. Наредних двије године осјећао сам бол сваки пут када бих се туширао хладном водом", сјећа се Рајдер.

Према његовим ријечима, не постоји ниједан сличан осјећај, јер је бол толико јак и упоран.

Марина Харли је биолог и провела је три година у Квинселнду покушавајући да подробно испита ове биљке. Само провођење времена близу било је изузетно непријатно праћено кихањем, а убрзо и крви из носа и отицањем капака.

Чак и заштитна маска и рукавице је нису спасиле од неколико убода, од којих је због једног хоспитализована.

"Убод је најгори осјећај бола који можете да замислите. Као да вас нагриза киселина док вас удара струја. Алергија се временом развила, која је изазвала ужасан свраб и отоке и захтијевала је лијечење стероидима. Тада су ми доктори рекли да више не треба да проводим вријеме близу тих биљака", објашњава Марина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.