Три сценарија катастрофе хиперлупа

Агенције
 Три сценарија катастрофе хиперлупа
Три сценарија катастрофе хиперлупа

Хиперлуп би требало да се креће брзином од 1.200 километара на сат. Има ли шансе да се преживи удес на тој брзини?

Ево три могућа сценарија тешких несрећа са транспортним пројектом бизнисмена и иноватора Елона Маска.

За неке је идеја да се из једног мјеста до другог стиже брзином од 1.200 километара на час – предивна футуристичка визија. Но, Хиперлуп, магнетни воз који се креће кроз вакуумску цев, пројекат је који није имун на катастрофе. Шта би могло да се деси у најгорем случају? Колика је вјероватноћа да се у вожњи хиперлупом изгуби живот?

Сценарио 1: Исисани и усисани

Овај кошмарни сценарио засад познајемо само из филмова научне фантастике у којима се комора за изједначавање притиска у свемирским бродовима нагло отворила и астронаути били катапултирани у бесконачни свемир.

Теоретски, путнике Хиперлупа би могла да задеси слична судбина. Јер, на капсули која се креће кроз цијев могла би да се створи напсрлина која би дјеловала попут нагло отворених врата свемирског брода. Ако би капсула у том тренутку стајала, путници би попадали на под кабине без кисеоника. Шансу да преживе имали би само ако би помоћ стигла за мање од шест минута – то је крајњи рок у којем мора да се почне са мјерама оживљавања.

Ако би се капсула у том тренутку кретала брзином од 1.200 километара на час, путници би ударили у под или зидове брзином од око 300 метара у секунди. То што би од њих остало, више би подсјећало на слике Џексона Полока него на људе.

Но, без панике! Тим Флешоувер, руководилац развојног тима Хиперлупа на Технолошком универзитету у холандском граду Делфту, каже да такав сценарио није вјероватан – бар када је ријеч о моделу који пројектује његов тим: “Зидови путничког модула ће бити дебели десет сантиметара, дакле дебљи од зидова путничког авиона.”

А шта ако и тако дебео зид напрсне или се у њему створи рупа? “Тада би у вакуумску цијев одмах могао да се уведе ваздух и успостави нормалан притисак”, каже Флешоувер. Додуше, изједначавање притиска би могао на кратко да пропрати изузетно јак вјетар.

Сценарио 2: Ланчани судар

Шта ако Хиперлуп који је испред другог Хиперлупа одједном повуче кочницу за случај опасности и заустави се? Зар онај који је позади неће да се закуца у њега?

Пошто према визији тима из Делфта сваких 30 секунди на пут полази 50 путника – то су двије капсуле у минуту – ризик од таквог судара је реалан. Такав удес би за свих 100 учесника вјероватно био фаталан. Ако једна капсула престане да се креће, кочнице су конструисане тако да се слиједећа капсула зауставља у року од 20 до 25 секунди.

Да израчунамо на брзину: ако једна капсула вози 30 секунди иза дефектне капсуле, а у случају незгоде има 25 секунди до потпуног заустављања, дефектној капсули остаје пет секунди да пошаље информацију о квару серверу који ће информисати наредну капсулу у мрежи. Није баш умирујуће... Бежична мрежа у цијеви би требало да добро функционише.

Сценарио 3: Тероризам

Ако неко намјерно уништи дио цијеви? А Хиперлуп се том дијелу приближава огромном брзином...

У визији тима из Делфта, који тренутно руководи европским дијелом планирања, око 50 одсто трасе би било испод земље а 50 одсто изнад – теоретски би бар половина трасе била заштићена од терористичких напада. Али, како заштитити другу половину?

Одговор је једноставан: никако.

“Цијеви би биле смјештене на стубове високе пет метара”, каже Флесхоувер, “што значи да их није лако дохватити.”

Осим тога, научници планирају да поставе те цијеви поред постојеће саобраћајне инфраструктуре, што значи да би оне биле јасно видљиве и то би олакшало надзор. Но, када би дио трасе био намјерно уништен, то би било вјероватно фатално – но само за једну несрећну капсулу и њених 50 путника. Друге капсуле би се зауставиле ако кочиони систем функционише као треба.

Да ли би овај, најгори могући, сценарио, био заиста гори него када би био нападнут обичан воз?

Значи... да се возим Хиперлупом?

Ако неком од ових “шта би било кад би било” припадне мука, нема бриге! Капсуле Хиперлупа ће имати тоалете!

Шалу на страну: ми људи његујемо дугу традицију неповјерења према новим методама транспорта. А данас на многе такве методе гледамо као на нешто што се само по себи разуме. Флесхоувер подсјећа да су људи прије 200 година имали страх од возова. Тада се вјеровало да би због брзине веће од 30 на сат човјеку могла да прсне глава. Па се онда испоставило да теза није тачна.

Вјеровало се и да ће краве које пасу у близини жељезничке пруге због буке давати кисело млијеко. Сличних теорија је прије 100 година било и када је ријеч о авионима. Све су то биле глупости. “Људи су се некад питали: зашто да путујемо брже, зашто да путујемо даље?”, каже Флешоувер: “Исто важи и за Хиперлуп. Али, он пружа толико могућности да би било штета да се оне бар не испитају”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана