Вјеште руке осаћанских неимара

У овој области су живјели, а и сад живе њихови потомци, познати  мајстори градитељи надалеко чувених кућа од дрвета и камена названих - осаћанке.

Осаћански неимари иако су изградили на хиљаде дрвених кућа у Босни и Србији, на стотине цркава брвнара, а касније и џамија остали су анонимни и о њима се, изузев ријетких примјера и записа на таваницама тремова и вратима храмова врло мало зна.

О мајсторима Осаћанима и њиховим творевинама од дрвета писао је историчар умјетности из Ужица Драгиша Милосављевић у књизи "Осаћански неимари" у којој је, као нико до сада, расвијетлио живот и дјело скоро безимених неимара који су дали печат грађевинарству прошлих вијекова.

- Феномен осаћанског градитељства се може сажети у мисао да су они ставили градитељство у врх пирамиде, а остала занимања су им била мање важна. Бити земљорадник у Осату или сточар било је у другом и трећем плану, али бити мајстор, то је било нешто друго. Тамо су се рађали мајстори, тамо су сви били мајстори - каже Драгиша Милосављевић.

Он прича да је та "инвазија" градитеља у Србију била толика да је 1833. године један турски цариник записао да је те године Дрину прешло 700 неимара по имену Јован. Може се само претпоставити колико их је било са другим именима.

Милосављевић тврди да је најоригиналнија форма народног градитељства у Источној Босни и Западној Србији, али и у Црној Гори и на Косову била брвнара осаћанка.

- Осаћанка се састоји од два дијела – куће и собе. Кућа је мјесто гдје гори ватра, гдје се кува и обједује и гдје се обављају и други послови и она је најважнији простор вишечлане патријархалне заједнице. Соба је намијењена за свечаности и боравак чељади зими - каже Милосављевић.

Он објашњава да је таваница собе покривена шашовцима, а испод ње се обавезно налазио подрум па је због тога прављена на нагибној страни. Осаћанке су грађене од боровог и храстовог дрвета, кров је увијек био шиндра, прозори мали и у унутрашњости никад није било довољно свијетла.

- Веома функционалан и декоративни елемент на крову куће био је – капић или врх димњака. Он се завршавао дрвеним копљем или крстом на коме је било по неколико декоративних јабука - додаје Милосављевић.

Мајстори из Осата су били као мрави. Они су, послије честих буна и ратова, кад је дрвене куће прождирао пламен, долазили на згаришта и правили нове и још љепше грађевине.

- Осаћански неимари били су и градитељи и ствараоци. Служећи се једноставним примитивним алатом остављали су иза себе чудесне форме за које је тешко повјеровати да су дјела њихових руку. Неимар је сјекиром и кесером тесао греде и брвна, ужебљавао отворе, сјекао шиндру и клис. Користили су тестере, просјеке, брадве, васер ваге, чекић за тесање камена, пердашице, разна длета и рендиће - испричао је  Милосављевић.

У вријеме процвата осаћанског неимарства њихове куће у Источној Босни имале су и по 30 и више чланова. Одлазак мајстора преко Дрине у зараду у Србију била је права светковина у селу. На пут се кретало у недјељу, код мајстора се окупљало читаво село, пило се, јело и пјевало.

О људима вјештих руку, који нису вољели ратове ни хајдучију,  и који су обогатили градитељство Босне, централне и западне Србије писао је и Иво Aндрић у приповјеци "Осатичани".

- Бити радник, мајстор, човек од посла, нечег бољег и поузданијег у овом животу у ком много добра нема, а поуздано није ништа..." - писао је Aндрић.

Сирогојно и Мећавник

Трагови руку осаћанских мајстора и данас се могу видјети у селима на планинама Таре, Златибора, Шаргана, а у Сирогојну је прије двадесетак година урађено Село музеј под отвореним небом које се састоји од старих кућа осаћанки и других грађевина српског домаћинства. У посљедњих неколико година поново је у моди осаћанско неимарство. Тако је и редитељ Емир Кустурица направио свој Дрвенград у Мокрој Гори, заправо купио од сељака, расклопио и поново склопио старе дрвене куће брвнаре на Мећавнику.

Сјећања

Милисав Тасић из села Бијеле код Вишеграда каже да су до почетка Другог свјетског рата све куће градили Осаћани или њихови шегрти из ових крајева, али су оне изгорјеле првих ратних дана. Петар Ковачевић из села Богилица прича да су до 1941. године породице у овим крајевима живјеле у осаћанкама, које су имале камени подрум, двије просторије на спрату док се на тавану сушило месо.                                                                      

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.