Склоност ка самоубиству зависи од стања у друштву, потребни смо једни другима

Већина људи се плаши неизвјесности и непознатог. Гледајући 2020. и првих 5 мјесеци 2021. године, тај страх би могао да потраје. Мјере заштите и контроле ширења вируса попут карантина, које су неопходне, имају негативан утицај на људску психу. Могу узроковати висок степен стреса, анксиозност, депресију, параноју и несаницу. Посљедице пандемије које се очитавају у цијелом свијету кроз губитак посла односно, све већу незапосленост и финансијске тешкоће дугорочно ће утицати на ментално здравље. Многе студије прије Ковида-19 маркирају ове чиниоце као окидаче суицидних мисли, пише за портал banjaluka.net социолог Јадранка Берић.

Проблеми с менталним здрављем, узроковани пандемијом, који би се могли задржати, јесу опсесивно-компулзивни поремећај и акнсиозност. Велики је број оних који у савременом друштву већ пате од анксиозности. Пандемија само погоршава стање. Чак и кад пандемија прође, неки би могли да остану сувише анксиозни, због страха.

Међутим, имамо још један огроман проблем, а то је усамљеност коју је проузроковала друштвена изолација током пандемије. Неким људима ће бити тешко да поново успоставе контакте. Неки су, да би се осјећали сигурније, добровољно смањили друштвену интеракцију и повукли се из спољашњег свијета. За њих ће бити великих проблема при повратку у реални свијет.

Након низа самоубистава на УКЦ у Бањој Луци и евидентираних покушаја самоубистава можемо закључити да ова самоубиства имају потпис ситуације у друштву. По Диркему склоност ка самоубиству зависи од друштвених узрока. Недостатак реда и правила у друштву доводи до веће несигурности како појединаца тако и група. Са друге стране велике друштвене промјене могу изазивати кохезију и емоционално јединство у народу. Што доводи до јаче интеграције друштва.

Посљедње велике поплаве које су нас погодиле примјер су кохезије. Народ који се нађе у таквом положају уједињује се да би остварио заједнички циљ да нам буде боље и у таквом друштву појединац се осјећа као дио цјелине. Није препуштен самом себи. Али у друштву у којем је појединац препуштен себи, он је и изложенији суицидним мислима.

Претјерани индивидуализам не само да подстиче већ и јесте један од узрока самоубиства. Човјек је и физичка јединица и друштвена јединка. Има природну потребу да буде дио неке веће цјелине. Уколико није у могућности да се повеже са другима долази до ризика самоуништења.

Финансијске, моралне, здравствене кризе утичу на повећање самоубистава због нарушавање равнотеже. У таквим стањима друштво се налази у простору где је појединац препуштен самом себи и гдје не постоје јасна правила која га могу усмјерити.

Недостатак моралних и легалних норми човјека препушта самосналажењу. Појединац нема потпору друштва које би требало да има улогу регулатора норми. Ако је свијест државе подређена капиталу а професионалност у служби моћника, појединац једноставно губи компас у друштву и нема од кога да прима законе. Недостатак ауторитета и јасно успостављених правила доводи до проблема понашања код дјеце а у држави ти недостаци доносе сталне криза. Појединци који се не успију прлагодити ситуацијама јако често излаз налазе у самоубиству.

И Дарвин је ономад рекао да не опстају ни најјачи ни најинтелигентнији већ они који се најбоље прилагођавају промјенама. А човјек се најлакше прилагођава кад има подршку другог човјека. Потребни смо једни другима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.