Непознати детаљи из живота великог писца: Шта је Бора Станковић радио у Дервенти 1916. године

Рано је остао без родитеља, а касније и без баке Злате која га је одгојила. Први свјетски рат је дочекао у Београду, а након заробљавања у Подгорици, Аустријанци су га интернирали у Дервенту. Ту је провео годину, током које се дружио са интелектуалцима и написао приповијетку “Луди Риста”.

Станковић, приповједач и један од најзначајнијих писаца српског реализма, је рођен 31. марта 1876. године у Врању.

Оца Стојана који је по занимању био обућар изгубио је у петој, а мајку Васку, кћерку богатог врањског трговца Ристе Грка у седмој години. Имао је и брата Тимотија који је умро у другој години. Бака Злата га је прехрањивала тако што је шила туђе кошуље. Док су се друга дјеца играла, он је морао да сазри прије времена и да ниже вијенце лука како би зарадио кору хљеба.

У родном граду завршио је основну школу, гимназију у Нишу и дипломирао на Правном факултету у Београду. Када је уписао студије, умрла му је бака, по којој су га звали Бора Златин. Београд је напустио 1915, у октобру те године, оставио је жену и дјецу у Краљеву те као посланик Министарства вера отишао у Ниш, затим у Црну Гору гдје је и био заробљен. Појава тифуса у конвоју, у којем је био, мијења планове и њега задржавају у Дервенти.

Нова пријатељства

О Бориним данима у Дервенти има веома мало писаних трагова, али има прича које су се преносиле са кољена на кољено.

Професор историје и географије из Дервенте Дамир Кљајић каже за “Глас” да је Станковић, према сачуваном предању породице Алагић, а које је забиљежио Неџмудин Алагић, током боравка у Дервенти био смјештен у хотелу “Рајчевић” који се налазио у центру града. Објекат хотела “Рајчевић”, који је саграђен у 19. вијеку, сачуван је до данас, а недавно је и реновиран. Дервенћанима је тај објекат познатији под називом “Жаба”, јер је послије Другог свјетског рата ту био угоститељски објекат под тим називом. 

- Станковић је, како је остало записано, највише времена проводио у хотелском ресторану дружећи се са угледним Дервенћанима тог времена. Пријатељство је, како памте Дервенћани, склопио и са тамошњим беговима, односно земљопосједницима Есад-бегом Алагићем и Адем-бегом Капетановићем (Беговић), те са Жарком Костићем, једним од чланова чувене дервентске трговачке породице, и Влајком Јелићем. С њима је проводио највише времена - истакао је Кљајић.

Алагић је, додао је, записао и да је понеко од Дервенћана на дар добио и књигу од Боре, а међу њима и Есад Алагић, коме је Бора поклонио једно од својих књижевних дјела са посветом. За ту причу зна и Дервенћанин Садудин Чарџић, чији је отац био учитељ.

- Причао нам је о Бори. Док је био у Дервенти, Станковић је био као у неком кућном притвору. Био је смјештен у хотелу “Рајчевић”, а та зграда постоји и данас. Ту су долазили трговци и градски интелектуалци тог доба. Прича се да је Алагић био у друштву са њим. Чак је на поклон добио и књигу са посветом. А Станковић је провео у Дервенти око годину. Захваљујући Кости Херману, који је био директор Земаљског музеја у Сарајеву, Аустријанац, односно чиновник тог доба, вратио се у Београд - испричао је Чарџић који у својој колекцији има и разгледнице старе Дервенте и “Жабе”.

Кућа Боре Станковића и данас се налази у Врању, у Баба Златиној улици, на броју девет, на плацу који је купила Борина баба по којој је улица и добила име. Та кућа, у којој се писац родио, данас је споменик културе. Подигнута је 1855. године, касније откупљена од стране општине, а данас је, након реконструкције, музеј-кућа која припада Народном музеју у Врању. Ни у том музеју немају више детаља о данима Боре Станковића у Дервенти. Знају да је тамо био у некаквом логору.

- Када су чули да се ту налази писац “Коштане”, дали су му смештај и храну у једној болници. Ту је написао приповетку “Луди Риста”. То је, углавном све што знамо. Након неког времена које је провео ту, ослободио га је Коста Херман и дошао је у Београд. Постоји и књига “Под окупацијом и успомене” где он само пише о томе како се упознао са Костом Херманом. Био је тамо годину дана - кажу у Борином музеју у Врању.

Истинска награда

О дервентским данима Боре Станковића свједочио је, према писању медија из Србије, тамошњи љекар Душан Мандић, у новинском чланку објављеном у београдском “Времену” 1929. године.

- Стање у ком су се интернирци налазили било је тешко и претешко... промрзли и завашављени у хладним и мрачним магазама, патили су као Христос... Нађем једну празну кућицу и салетим команданта болнице те ми дозволи да у њу преселим двадесетак интелигентнијих интернираца, међу осталим и Бору. Истина, и ту се спавало на слами, али се могло чисто држати, ложити, и на храну ићи у хотел у пратњи војника - писао је Мандић.

Након што је међу овим “интелигентнијим” интернирцима убрзо избила свађа и туча, Станковић је тражио да га врате “натраг у магазу, међу народ”. Доктор Мандић је најзад успио да га смјести у болницу, гдје је Станковић добио собу и ту остао све до повратка у Београд. О боравку у Дервенти, како наводе, сам Станковић пише како је “први пут у животу осетио истинску награду за свој труд на књижевности” и осјетио такве пријатељске поступке “које никада неће заборавити”.

Према Мандићевим ријечима, Бора је био скроман човјек па се гдјекад видјело на њему, да му је и неугодна толика пажња.

- Често је питао, да нама можда неће шкодити његово присуство у болници. А нама је опет било неугодно с обзиром на његово здравље и таленат то, што је много пио, особито ракију. Али знајући за његову навику и бриге, које су га тиштиле, нисмо му могли бранити - записао је доктор.

Највећа Борина брига била је како да се докопа Београда, што му је успјело након што је из штампе сазнао да се на дужности доглавника аустријског гувернера у Србији налази Коста Херман, некадашњи уредник сарајевског часописа “Нада”, у ком је Станковић објавио причу “Тајни болови”. Написао је, датирао и послао писмо Херману и овај је успио да издејствује Станковићев повратак у Београд.

По доласку у Београд почиње да пише културну рубрику у “Београдским новинама” да би прехранио породицу. За појединце је због тих текстова био издајник. Умро је 1927. године у Београду.

Врањански говор

Бора Станковић је своју најпознатију драму “Коштана” објавио 1902. Роман “Нечиста крв” објављује осам година касније. Његово цјелокупно књижевно дјело је везано за Врање, иако је тамо ријетко одлазио. Увео је врањски говор у књижевност, због чега је био критикован од стране савременика школованих на западу. Поред приповједака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за вријеме Првог свјетског рата описао је у мемоарском дијелу “Под окупацијом”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.