Ко је стварно почео рат у БиХ?

Дарко Момић
Ко је стварно почео рат у БиХ?

Као неформални дан почетка “трагичног сукоба у БиХ” током деведесетих година прошлог вијека узима се 6. април 1992. године. При томе се у потпуности занемарују бројни оружани инциденти, напади на припаднике ЈНА као тада једине легитимне војне силе и артиљеријска гранатирања са територије Хрватске у којима су пале и прве цивилне жртве рата у БиХ, почињена прије тог датума и прије “званичног” почетка рата.

Прва цивилна српска жртва протеклог рата била је Анка Зец (1934) из Козарске Дубице која је живот изгубила 3. септембра 1991. године у дворишту породичне куће током жестоког гранатирања територије ове општине са подручја сусједне Хрватске Дубице. Њена кћерка Весна Зец у вријеме погибије мајке била је на свом радном мјесту љекара у дубичком Дому здравља. Она се за “Глас Српске” присјећа да је тог тада од раних јутарњих часова почело гранатирање Козарске Дубице и да су се они у болници организовали за дочек рањених и жртава.

- Чим ми је јављено, са возачем и санитетским возилом сам отишла кући. Нажалост, мајка је већ била подлегла и једино што ми је преостало било је да је збринем и превезем у мртвачницу - каже докторица Зец.

Она се послије мајчине погибије и сахране пријавила као добровољац и наредне четири године провела на мјесту командира санитета 11. дубичке бригаде Војске Републике Српске. Оно што је и данас боли, поред бола за изгубљеном мајком, јесте што нико никада није одговарао за тај злочин и убиство цивила на кућном прагу.

- Мени је било јако тешко да покренем тај процес, да дајем изјаве, идем на испитивања и да поново све то проживљавам поред свега са чим сам се сусретала у рату. Када сам касније скупила снаге и хтјела да то урадим, адвокати су ми рекли да је за то касно и да је случај застарио - каже докторица Зец.

Она додаје да је њена млађа сестра Наташа у вријеме мајчиног страдања студирала српски језик и књижевност на универзитету у Приштини, на који се пребацила из Сарајева које је морала да напусти у предвечерје рата.

- Нисам јој рекла да је мајка погинула, већ да је тешко болесна и да би требало да дође кући, али она је успут у медијима сазнала за њену погибију. Мајчина смрт ју је јако погодила, као и нашег оца Савана који је запао у депресивно стање и никада се није до краја опоравио. Поживио је до 2005. године, али мајчина погибија га је покосила и он никада више послије тога није био исти човјек - присјећа се докторица Зец која данас ради као неуропсихијатар у дубичком Дому здравља.

Септембар '91.

Само десетак дана послије тога, прецизније 15. септембра, поново од гранате испаљене из Хрватске, у мјесту Клакар код Босанског Брода страдао је Војислав Горановић, технички директор предузећа “Грамат” из тог мјеста.

Тог страдања присјећа се предсједник Удружења за тражење заробљених бораца и несталих цивила Брод Марко Грабовац. Он каже да је Војислава Горановића стигла граната оних од којих је годину раније морао да избјегне из Славонског Брода, у којем је живио са супругом.

- Тих дана, половином септембра 1991. године, готово свакодневно су из Хрватске гранатирана српска села на подручју Брода, а посебно атари села Лијешћа, Винска, Мала Брусница и Доњи и Горњи Клакар. Од тог гранатирања страдао је и Војислав Горановић - присјећа се Грабовац, који каже да за тај конкретан злочин нико није одговарао, али да одговорне за бројне злочине над српским цивилима на подручју Брода полако стиже рука правде.

Прве цивилне жртве у тадашњој Босанској Градишци страдале су 21. септембра 1991. године усљед бјесомучног гранатирања из Хрватске. Животе су тог дана изгубиле Алмаса Билић, Штефица Савић и Марица Малешевић, а два мјесеца послије тога велика трагедија о којој се јако мало зна и још мање говори задесила је породицу Владе Клинџића из Градишке. Од гранате из Хрватске 28. децембра 1991. године страдао је његов тада деветогодишњи син Ведран.

Поред тих страдања и људских жртава, крајем 1991. и у првом тромјесечју 1992. године на подручју БиХ забиљежен је велики број оружаних инцидената и напада на колоне ЈНА, углавном од стране припадника Збора народне гарде Хрватске. Један од таквих напада “зенге” су извеле 18. септембра у кланцу Студена Врила код Посушја када је из засједе нападнута колона ЈНА и убијен старији водник, Словенац Војко Чех. Прије напада и разарања херцеговачког села Равно у дубровачком залеђу од стране ЈНА, које се скоро три деценије погрешно наводи као први ратни злочин нехуманог разарања, колону припадника ЈНА која је маршевским кораком пролазила кроз то село 1. октобра из добро припремљене засједе напали су припадници Хрватске војске и убили су на зачељу колоне 14 војника и старјешина ЈНА. Послије неколико дана јединице ЈНА вратиле су се у Равно да извуку побијене војнике и официре и током жестоког сукоба разорено је поменуто село, а хрватски војници натјерани да напусте територију БиХ.

У новембру и децембру 1991. године хрватски диверзанти минирали су жељезнички мост у тадашњем Босанском Шамцу, чиме је обустављен саобраћај преко тог моста. Недуго потом, дигли су у ваздух стуб електричног далековода у мјесту Лугови на подручју шамачке општине, а крајем децембра уништили су и далековод на потезу Тузла - Ђаково.

Агресија на Брод

Оружани напади, гранатирања и инциденти кулминирали су почетком 1992. године, па је крајем јануара те године у мјесту Пудин Хан код Кључа у нападу муслиманских војних формација на конвој ЈНА убијено седам војника. Почетком марта извршена је агресија Збора народне гарде на општину Босански Брод, а подршку у насилном преузимању власти и каснијим злочинима над српским цивилима пружали су им припадници Хрватских ослободилачких снага (ХОС) и Хрватског вијећа одбране (ХВО), те Патриотске лиге, “Зелених беретки” и Муслиманских оружаних снага. Само неколико дана прије агресије, тачније 29. фебруара, од гранате испаљене из Хрватске у мјесту Кораће на подручју Брода погинуо је Симо Алексић.

Први ратни злочин у БиХ почињен је 26. марта те године у Сијековцу, када су припадници 108. бригаде ЗНГ прешли преко Саве и у садејству са муслиманско-хрватским паравојним формацијама тога дана и сутрадан убили 46 цивила - жена, дјеце и стараца у Сијековцу. Процес против одговорних за злочин у Сијековцу покренуо је Хашки суд, који је 2006. године предмет уступио Тужилаштву БиХ, а резултат је да је за овај злочин до сада процесуиран само Земир Ковачевић. Он је осуђен на десетогодишњу затворску казну за убиство само два српска цивила, али нико од његових надређених није осуђен за овај злочин.

Само дан прије злочина у Сијековцу у Босанском Броду су припадници хрватских и муслиманских паравојних формација убили Момира Мартића и његовог оца Андрију, те њиховог госта Душка Дујанића, а рањена је Андријина супруга Мерима. Претходно је миниран кафић Андрије Мандића, а чланове његове породице и њихове госте војници су извели из куће и натјерали да трче па потом пуцали у њих.

Почетком априла већ су почели озбиљнији напади разних паравојних јединица на српска насеља, а први је био напад на српска села Доњи и Горњи Малован на купрешкој висоравни који су извеле хрватске снаге уз подршку црнокошуљаша из ХОС-а и ХВО-а. Од 3. до 7. априла, када су јединице ЈНА под командом пуковника Славка Лисице извеле контранапад у Купресу и околини, убијено је 57, а као нестало се још води 17 Срба. У исто вријеме, а упоредо са агресијом на Босански Брод хрватске и муслиманске снаге почеле су да чине злочине и на подручју Дервенте, па је у мјесту Костреш 3. априла убијен старац Јово Алексић (1926), а два дана касније и Анђа Стринић (1918). Нису мировали злочинци ни на другом крају БиХ, јер су припадници Патриотске лиге у мјесту Сапна на магистралном путу Зворник - Тузла 4. априла запријечили пролазак колони возила ЈНА, а у размјени ватре страдао је заставник ЈНА Мика Станојевић. Посљедњи злочин којим је угашена нада да ратни пламен у БиХ неће букнути било је убиство српског милиционера Пере Петровића кога су у ноћи између 4. и 5. априла 1992. године у нападу на Станицу милиције Ново Сарајево убили припадници “Зелених беретки”.

Патриотска лига

Ово су само неки од бројних инцидената у којима су се на мети муслиманских и хрватских паравојних јединица нашли српски цивили и припадници ЈНА као тада једине легалне војске у БиХ, а који су се догодили прије неформалног почетка рата 6. априла 1992, када су западне земље формално признале независност БиХ на основу референдума одржаног 29. фебруара и 1. марта без сагласности српског народа и његових политичких представника.

У прилог раскринкавању лажних тврдњи о борби голоруких Хрвата, а прије свега Бошњака против “агресорске ЈНА” свједоче документа СДА и тзв. Армије РБиХ, која су у посједу “Гласа Српске”, у којима се говори о улози и снази Патриотске лиге, “Зелених беретки” и других паравојних јединица прије 6. априла 1992. године.

- Након формирања Савјета за националну одбрану при СДА у ЈУНУ 1991. године, почиње рад и по војним питањима. Убрзо се формира Патриотска лига као организована војна организација с циљем отпочињања војних припрема за одбрану од агресора и мобилизацију појединаца и институција за одбрану суверене РБиХ. Процијењено је да укупне снаге ПЛ на Санџаку и Косову броје око 80.000 припадника, с тим да је око 25 одсто њих наоружано лаким наоружањем - наводи се у строго повјерљивим документима Управе безбједности Армије РБиХ.

Да су се Бошњаци организовало припремали за рат и крвопролиће свједочи и правилник којим се уређује питање признавања статуса припадника Удружења бораца “Боснае - Зелене беретке” од 1. октобра 1996. године који је такође у посједу нашег листа. У правилнику се наводи да право припадности имају сви грађани БиХ који су се удружењу прикључили од 30. априла 1991. године до формирања Армије РБиХ. Највиши статус према том правилнику имају “организатори” у које се убрајају “они који су дјеловали у илегали и учествовали у набавци наоружања и средстава везе од 30. априла 1991. до 5. априла 1992. године”.

О томе ко се организовано припремао за ратне сукобе на простору БиХ говоре бројни инциденти у којима су се на мети муслиманских и хрватских паравојних јединица нашли српски цивили и припадници ЈНА као тада једине легалне војске у БиХ, а који су се догодили прије неформалног почетка рата 6. априла 1992. када су западне земље формално признале независност БиХ на основу референдума одржаног 29. фебруара и 1. марта без сагласности српског народа и његових политичких представника. Прва цивилна српска жртва протеклог рата била је Анка Зец (1934) из Козарке Дубице која је живот изгубила 3. септембра 1991. године у дворишту породичне куће током жестоког гранатирања са подручја сусједне Хрватске Дубице, а то је био само почетак...

Лудвиг Павловић

У нападу на колону ЈНА у мјесту Студена Врила код Посушја, у којем је страдао старији водник Војко Чех, у размјени ватре погинуо је Лудвиг Павловић, један од припадника усташке терористичке групе познате као “бугојанска група” која је 1972. године из Аустралије убачена у Југославију с намјером да подигне устанак. Једна од елитних јединица Хрватског вијећа одбране у БиХ касније је носила назив Постројба за посебне намјене “Лудвиг Павловић”.

Српски сват

Најпознатији предратни злочин је убиство српског свата Николе Гардовића испред Старе цркве на Башчаршији које је 1. марта 1992. године починио каснији командант 9. брдске бригаде Армије РБиХ Рамиз Делалић Ћело.

Упркос каснијем јавном признању тог злочина, он никада није кажњен. Делалић је убијен у криминалном обрачуну 27. јуна 2007. године.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана