Како су једно име и презиме и једна легитимација повезали двије породице: Нада је била друго име за живот

Нису крили радост. Неколико дана раније обавијештени су да им се кћерка Нада враћа из Њемачке, из заробљеништва. Она се са свега 19 година, у септембру 1943. године прикључила партизанима и од тада је нису видјели ни чули.

На жељезничкој станици владала је гужва – бивши логораши излазили су из воза, ту су им биле породице и пријатељи. Поздрављали су се, грлили, љубили и плакали од среће. Само су Бошко и Јелена нијемо посматрали док су људи пролазили, а они никако да угледају своју Наду. Када су на станици остали само они и једна дјевојка срећу је замијенио очај.

Та дјевојка им је пришла и упитала да ли су они Надини родитељи.

- Опростите ми, молим вас. Наду немојте чекати. Ми смо биле другарице, она је умрла на мојим рукама, у болници у Трнови. Ја сам допутовала из заробљеништва под њеним именом - тихо је изустила дјевојка.

Овај догађај, уз званичне податке о Надиној смрти, једино је што је професорка социологије из Београда Нада Бањанин Ђуричић деценијама знала о својој тетки чије име носи, као и о младој Јеврејки са жељезничке станице.

Готово пола вијека касније, необичним сплетом околности, сазнаће да је та дјевојка Тирца Гинзберг из Градачца и упознати Тирцину кћерку Тамару Херман. Тада ће сазнати и како је и зашто Тирца Гинзберг користила име Нада Бањанин и како ју је то спасило сигурне смрти, али и да је прича о Нади и Тирци прича о губитку, о страдању и бесмислу рата, али и о томе да човјек може да преживи и на највјероватније начине.

Године бола и неочекивани сусрет

За Јелену и Бошка, према ријечима Наде Бањанин Ђуричић, тог дана на жељезничкој станици, живот је стао. Убрзо им долази и званична информација да је Нада Бањанин, рођена 1924. године у Београду, као болничарка у Другој крајишкој бригади рањена и да је од рана и тифуса умрла 31. марта 1944. у партизанској болници у Доњој Трнови у општини Угљевик.

Бошко и Јелена Бањанин са дјецом Надом и Зораном 

Јелена и Бошко и њихов син Зоран наставили су некако са животом, али осмијех им се на лица вратио тек Надиним рођењем неке двије деценије након смрти њене имењакиње.

- Баку и деку, као и мог оца Зорана, Надина смрт веома је погодила. Надина фотографија висила је у њиховој кући, на зиду у дневном боравку. Када бисте ту ушли прво бисте њу видели, али они о Нади никада нису причали, била је то рана која никада није зарасла. Био је ту само један изузетак, када сам имала неких 12, 13 година и када ми је отац испричао о догађају на железничкој станици. То су му рекли родитељи јер је он тај дан остао код куће, али био је дете и није запамтио много детаља. Није знао ни име те девојке, само да је Јеврејка, а ја сам заборавила у ком је граду то било – прича Нада.

Иако су Јелена и Бошко са унуком били изузетно блиски и сваки тренутак који су могли проводили с њом, о својој највећој боли никада ни њој нису рекли ни ријеч. Никада јој нису рекли ни ко је дјевојка са станице, иако су, касније ће се испоставити, то знали.

- Нисам желела да дирам ту рану и да их испитујем. Нисам касније ни истраживала иако сам годинама посвећена образовању о Холокаусту. Време је пролазило, умрли су и бака и дека и моји родитељи Зоран и Дубравка, стигла су тешка времена и бројне обавезе тако да је прича о Нади остала, на неки начин, недоречена - појашњава Нада.

Тако је било до прије двије године када је схватила да код себе нема ниједан примјерак књиге коју је написала, а која јој је била потребна. Покушала је да је пронађе преко једног од сајтова за продају.

- Када сам укуцала своје име и презиме у резултатима је била књига Јаше Алмулија "Остали су живи" у којој се налазе искази Јевреја који су преживели Други светски рат. Било ми је чудно, али сам након пар дана прочитала садржај књиге и видела поглавље "Тирца Гинзберг - лажна Нада Бањанин". Схватила сам да је ту реч о мојој тетки – прича Нада.

Одмах је набавила књигу у којој се налази Тирцино свједочење сачувано у библиотеци Jелског универзитета у САД у којем говори о страдању своје породице, логору, али и о Нади.

Одломак из књиге са исказом Тирце Гинзберг

Нада Бањанин Ђуричић сазнаје да има још сачуваних Тирциних свједочења те да  је Тирца преминула, да је имала двоје дјеце и да њена кћерка Тамара Херман живи у Америци.

Прије годину, током рада на пројекту у вези са Холокаустом поменула је Наду и Тирцу и тада јој једна од саговорница саопштава да познаје Тамару и да је она тренутно у Београду. Дала јој је њен број телефона и Нада ју је одмах позвала.

- Тамара није могла да верује када сам рекла своје име и презиме. Одмах смо се нашле јер се идућег дана враћала уАмерику. Сатима смо причале и покушале да уклопимо делове приче које смо знале и да их склопимо у целину. Неке су ствари ипак остале неразјашњене, јер ипак је прошло много времена - наглашава Нада Бањанин Ђуричић.

Тамара је о овим дешавањима знала много више него Нада, а након њиховог сусрета неки детаљи били су јој јаснији.

- Нада ми је причала о својој породици, о томе како су Бошко и Јелена ишли да дочекају кћерку а дочекали су моју мајку – прича Тамара.

Додаје да јој чињеница да су се она и Нада среле након толико година много значи.

- Нади сам посебно захвална због тога што предано поучава о Холокаусту – каже Тамара.

Тамара Херман и Нада Бањанин Ђуричић

Тирцина судбина

Њена  мајка је, каже, рођена 1924, исте године када и Нада, у Загребу, као најмлађа кћерка Артура и Фанике Краус. Са родитељима и сестрама Леом и Тонком Тирца је живјела у Градачцу гдје је Артур држао апотеку.

- Мама и Нада познавале су се од дјетињства, ишле су заједно у основну школу у Градачцу - каже Тамара.

Краусови су живјели идилично све до почетка Другог свјетског рата када за њих долазе изузетно тешка времена. Ипак, Тирци се дешава и нешто веома лијепо - на самом почетку рата упознаје свог будућег супруга, др Ервина Гинзберга и рађа се велика љубав.

Некако преживљавају у Градачцу , али након упозорења да ће бити убијени, Краусови су 1942. морали да све оставе и напусте ову општину.

Сви осим Лее, која је била у Шпанији, као учесник грађанског рата, а потом у Покрету отпора у Француској, одлазе на Требаву и убрзо се цијела породица придружила партизанима.

По ослобођењу Градачца 1943. Тирца и Ервин се вјенчавају, а био је то први "партизански" брак у тој општини.

Пар се ипак убрзо раздваја и Тирца је распоређена у корпусну болницу у Шековићима, а онда у Трнову гдје се поново среће са Надом, која умире у марту 1944. године.  

У међувремену је Тирца пребољела и пјегави тифус и упалу плућа.

У Трнови су се нашле заједно Фаника, Тонка и Тирца за вријеме Седме офанзиве у јулу 1944. године, када ово подручје пада у руке СС трупа и Ханџар дивизије.

- Мама и Тонка су биле заједно. Тонка је почела да трчи, а мама се сакрила у један жбун. Маму и баку заробљавају, а касније ће сазнати да је Тонка убијена. Никада је нису нашли – каже Тамара.  

Тирца, коју су заробиле СС трупе, свјесна да ће као Јеврејка сигурно одмах бити убијена одлучила је да каже друго име.

- Нада је била моја другарица и њу сам његовала као болесника у партизанској болници. Ни сама не знам како ми је дошла идеја да се представим као она и да све вријеме заробљеништва користим њено име – или од Бога или не знам од куда. Али знам да је мене спасило име Наде Бањанин – испричала је много година након тога Тирца.

Своју легитимацију је сакрила под један камен "да јој се затре траг", а узела је Надину коју је чувала од њене смрти.

Одводе је у Бијељину, па у Брчко, а када су кренула одвајања Јевреја, својим саборцима открила је да ће рећи да се зове Нада Бањанин.

Њена другарица Олга Лекић упозорила је остале да не смију да одају да је Тирца Јеврејка. Нијемци су ишли од једних до других, али Тирцу нико није проказао. Познаник Краусових открива да је Фаника Јеврејка и Нијемци је одводе. Својој кћерки је прије тога успјела да кришом пошаље комад хљеба. Када су вратили ствари побијене групе Јевреја, Тирца је међу њима препознала мајчину хаљину.

Из Брчког Тирца доспијева у Београд у логор на Милишића циглани. У логору остаје под именом Нада Бањанин и до краја заробљеништва тако су је звали. Пред ослобођење Београда логорашице су пребачене у логор Велтен код Берлина. На путу ће Тирца видјети Аушвиц, а у Велтену доживјети прави пакао: рад до изнемоглости, глад и смрзавање. Тамо је у ужасним условима провела 11 мјесеци, а након што су их Руси ослободили креће за Југославију.

У општем хаосу током љета 1945. четири мјесеца остаје у Пољској. Некако је стигла у Београд и након неког времена и бројних перипетија и мука враћа се у Градачац. Ту затиче оца, а потом одлази код Ервина на Блед. Недуго затим трудна Тирца враћа се у Градачац гдје се она и Артур полако враћају нормалном животу.  Леа је крај рата дочекала у Марсеју.

Тада се још једном сусрела са Бошком и Јеленом.

- Дошли су јер сам знала гдје је Нада сахрањена, али ја сам била у поодмаклој трудноћи, а тамо су још били остаци четничких јединица. Њена мајка ме је молила да им покажем, али је мој отац рекао: "Ја сам све изгубио, нећу и њу" – испричала је Тирца у свом свједочењу.

Нада Бањанин Ђуричић на гробу тетке Наде Бањанин

Према Надиним ријечима, Бошко и Јелена пронашли су, захваљујући једној мјештанки касније посмртне остатке своје кћерке и она је сахрањена на партизанском гробљу тик до њихове куће.

Ервин и Тирца преселили су се у Београд гдје је он добио посао и 1946. године добили су близанце Тамару и Игора.

Тирца и Ервин Гинзберг са близанцима Тамаром и Игором

 Ервин је преминуо 1990, а Тирца 2013. године.

- Моја мајка је у више наврата причала о овим догађајима, али никада није жељела да тиме оптрећује друге, па ни своју породицу.  Знам да никада није заборавила јер јој се до краја њеног живота често видјела нека туга у очима. За мене је она прије свега била изузетно храбра јер је требало смоћи снаге да преживите сав тај пакао. А прича о њој и Нади, као и друге сличне приче, не смију да буду заборављене  – закључује Тамара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.