Уздуж и попријеко: Бриселска брисања

Глас Српске 18.10.2007 00:00

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

ПОСЉЕДЊA бриселска засједања и присједања су дефинитивно показала да ова и оваква БиХ заиста и не заслужује било какав префикс уз своје име. Јер, када би БиХ била република, онда би то повлачило и обавезу да има и своје, демократски изабране власти, које владају у име народа који их је изабрао. И које не могу бити замијењене "неким другим", како се то ових дана припријети из Брисела, који све више служи брисању Српске и свега српскога. A како испада, једино на шта су народ и власти овлашћени, јесте то да са стрепњом очекују какви им се фермани припремају иза бриселских високих порти, са разноразних европских сесија и домаћих сећија. Теоретски, постоје двије врсте република: демократска република, у којој власт припада народу и такозвана аристократска република, то јест власт највишег сталежа, а која се практиковала у временима робовласништва. Страшну дилему у коју од двије наведене републике би се, евентуално, могла уклопити БиХ, додатно отежава и чињеница да ријеч "република" означава "опште добро", "општу ствар", а самим тим и "јавну ствар"... A у овој и оваквој БиХ, којекакве реформе и крупне промјене су најмање јавна ствар. Напротив, расправе и домунђавања о оваквим, више него јавним стварима, одвијају се искључиво тајно. Преостаје, дакле, закључак да БиХ више личи на монархију. И то ону неуставну, јер су њени стварни владари изван и изнад сваког устава и закона, било људских, било божјих. A са озбиљним задатком да баш таква и са таквима, БиХ уђе у европске и атлантске интеграције. За окончање ове немогуће мисије постоје само двије могућности: Прва и најреалнија је та да уведемо монархију, високог нам представника напокон крунишемо и прогласимо врховним сувереном и тумачем свега под капом небеском и Дејтонском. Па да више не патимо ни себе ни њега фолирањем демократије. И да тако остваримо и велике уштеде средстава пореских обвезника. Јер, укидањем ентитетских, а нарочито силних кантоналних институција, између високог представника и народа над којим даноноћно бдије, више не би било сувишних посредника. Друга варијанта је далеко нереалнија и смјелија, али ћу је ипак изнијети: Да Конгресу СAД поднесемо приједлог да се БиХ прими у састав Сједињених Држава. Тако бисмо коначно осигурали статус праве демократске републике и чланице НAТО савеза, а без силних европских реформи, комисија и комесара. Тако бисмо се коначно отарасили европских принципа, и у овај савез ушли са свим постојећим полицијама на савезном, државном, окружном и локалном нивоу, баш као што је то случај и у Сједињеним Државама. Тако би амерички амбасадори и званично стекли пуно право да се у БиХ понашају као гувернери. И да, наравно, при томе задржимо све оне надлежности које, према америчком уставу не припадају савезним властима, то јест институцијама СAД. Наравно, постоји и трећа алтернатива, али која се креће у домену ненаучне фантастике: да сами управљамо собом и својим општим добрима. Но, за тако нешто се још нису стекли услови, а неће се ни стећи, све док има добара која не би ваљало оставити у нашим рукама. Зато је, ваљда, и одлучено да БиХ буде баш онаква каквом ју је Кочић описао: ни Давидова, ни царска ни спахијска. Или што би Кардељ рекао: ничија и свачија. A Кардеља и сличне ауторе сам, на сву срећу, сачувао. Јер ми се њихове расправе о неоколонијализму данас чине јако занимљивим...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.