Хрватска књижевница Ведрана Рудан за Глас Српске: Наше новонастале земље су ружне, тужне и сиромашне

Све су наше новонастале земље ружне, тужне и сиромашне. Не, није истина да смо се ми за то борили и изборили. Сјета, бијес и разочарење помијешани су у пресјеку бурне прошлости и још бурније садашњости који је за "Глас Српске" направила хрватска књижевница и новинарка Ведрана Рудан.

* ГЛАС: Често сте истицали да је Ваша највећа слабост неиздржива потреба да кажете шта мислите. Како је живјети и говорити оно што мислите у овом по много чему несрећном и несређеном 21. вијеку?

РУДАН: У међувремену ме та неодољива потреба да говорим и пишем оно што мислим, хвала драгом богу, напустила. Због тога се осјећам много боље. Код куће слушам "Фрајле" и плешем уз њих, наручујем ручак из ресторана у близини куће, нека кува ко мора, нашла сам жену која све по кући ради умјесто мене, шетам по киши, да не видим људе, читам код куће књиге кад је красан дан, храним мачку Папицу кексићима за оперисане мачке и бјесомучно трошим паре које сам сачувала за "старе дане", јер су моји "стари дани" данас и овдје. Ако лову потрошим прије смрти, убићу се. Све сам се договорила са медицинском сестром која је њежно убила и свога тату и своју маму.

* ГЛАС: Ни о будућности не волите да говорите, али стигла нам је Нова година и тада се обично сви надамо, занесено и сањалачки да ће нешто од 1. јануара бити другачије. Чему се Ви надате?

РУДАН: Ја немам будућности, благо мени. Имам само данас. Чему се надам? Надам се да ћу заспати без проблема, да се нећу пробудити у три ујутро одморена као да је десет, да ћу отићи у оближњи кафић на кафу у вријеме кад тамо нема никога, да ћу у новој и у свим новим, ако ћу их дочекати, живјети далеко од глупе, тупе гомиле која сваке године на почетку године сања како ће јој се догодити нешто лијепо, јер овако даље не може. Може, може.

* ГЛАС: Да ли умјетник може помоћи народу да увиди гдје живи, јер политичарима више нико не вјерује?

РУДАН: Народу нико не може помоћи, умјетници најмање. Народ појма нема да умјетници постоје, јер је "народ" глуп ко к..... Велики је напредак, можда тај народ, ипак, нечим мисли, па више политичарима не вјерује. Политичари су криминалци у скупим одијелима који убијају потписима, а не оружјем. Додуше, неки хрватски политичари су дословце убијали својим рукама, зато данас и сједе у Хрватском сабору. Хрватска је земља која посебно цијени политичаре који своју функцију доживљавају озбиљно. Зато у часни Хрватски сабор смију доћи на високе функције само највећи лопови и највећи лажови.

* ГЛАС: Читаоци широм бивше Југославије цијене оно што говорите и пишете и начин на који промишљате. Колико Вам значи подршка и шта за Вас значи оно што напишете?

РУДАН: Нисам оптерећена својом мисијом и баш ме брига како ме доживљавају бивши Југословени. Увијек пишем о ономе што мене занима. Тренутно пишем роман о мужу прељубнику педеру, опростите, хомосексуалцу, све их је више око мене. Жалосно је што их има и у хрватском политичком и пословном животу, а немају храбрости изаћи "из ормара". И док Католичка црква у Хрвата бљује ватру на сваког педерчића који се усуђује изаћи на цесту, у пратњи кордона полиције, и махати заставицом дугиних боја ја морам на екрану гледати угледног хрватског пословног човјека који анализира стање у Хрватској, а нема храбрости јасно и гласно рећи да ће му у томе помоћи најљепши хрватски пјевач. Не желим рећи да хомосексуалци не могу бити успјешни политичари, пословни људи и црквени достојанственици. Напротив, видимо да могу, али дајмо шансу свим хомићима. Заједно ћемо бити јачи.

* ГЛАС: У сваком Вашем јавном обраћању путем блога, новина или ТВ емисија шаљете снажне поруке, бавите се различитим актуелним питањима данашњице, говорите јасно о ономе што би требало да се мијења у цијелом систему. Сматрате ли да појединци могу мијењати свијет или барем натјерати оне који могу да размисле о томе?

РУДАН: Појединци сигурно не могу промијенити свијет, али снажни појединци могу успјешно обманути обичне људе који се роде опсједнути потребом за "вођом". За мене говоре да сам "другачија", а ја мислим да су сви око мене исти. Ко зна од кога сам украла ову паметну реченицу. Елем, не вјерујем у појединце, не вјерујем ни у "народ". Једино лова мијења свијет. Њих један одсто који владају свијетом давно су то схватили, ви остали вјерујете у свог демократског Хитлера, који ће побити "њих", а нама омогућити да без фрке отплаћујемо кредите. Нада умире посљедња зато већина народа, вјероватно, и цркава са миром у души.

* ГЛАС: Појмови са којима се свакодневно сусрећемо у времену у којем живимо су кич и шунд, док су некадашње вриједности занемарене. Куда свијет иде и има ли наде за преокрет?

РУДАН: Ха, ха. А које су то "праве вриједности"? Љубав према ближњему своме? Ширити око себе мир и добро? Не пожељети партнера ближњега свога? Не учинити другоме оно што не би хтио да други учини теби? Не мислити да су муслимани говна која ће нам доћи главе? Не жалити милионе избјеглица, али лити сузе над стотинама бијелих мртваца зато јер су бијели, а бијели увијек више вриједе зато јер су бијели? Не знам ко је први рекао да су људи добри, али их ј..... "околности" претварају у звијери спремне да дјетету "погрешне" боје прережу врат у име свога Бога, ширења "мира" и "цивилизације". Истина о људима је да су г.... којима је врло лако манипулирати па им се догађа све што су заслужили. Ако нама на овим просторима није добро, зашто не побијемо "наше" који нас ј... већ двадесет година него силоватеље тражимо под турбанима и фереџама? Још јуче су наши непријатељи били Јовани, Хрвојад и Мујад. Да су људска бића паметна, свијет не би тапкао у мјесту. Немојмо се за......, још смо у пећини. Срећом, ускоро ће пропаст свијета и нека ће, није штетаааааааа, пјевају наши Цигани. Волим Цигане, једине људе на свијету који никоме не чине зло. Ј.... оних пар кокоши које драпну ту и тамо да би дјеци скували супу.

* ГЛАС: Да ли се живот просјечног човјека у бившој Југославији претвара у ријалити и шта нам доноси поплава забаве тог типа?

РУДАН: Живот просјечног бившег Југословена се претворио у хорор. Глава му је у контејнеру, дјеца бауљају са иглом у вени, старце ждеру пацови у старачким домовима, нема лијекова, нема доктора, нема сестара, нема болница, нема школа, нема будућности. Све су наше новонастале земље ружне, тужне и сиромашне. Не, није истина да смо се ми за то борили и изборили. Има јачих и већих од нас којима бивша Југославија служи само као база из које ће летјети авиони према ирацима, иранима, пакистанима, либијама, сиријама и који ће, прецизније, већ јесу, све те некад красне земље претворити у рушевине.

Будућност без будућности

* ГЛАС: Када бисте се вратили мислима уназад двије-три деценије и покушали направити паралелу са животом данас, шта би Вам највише недостајало?

РУДАН: Јако тешко питање. Док сам живјела у Југославији једва сам чекала да је нестане и да најзад будем "слободна". Данас јесам "слободна" од живота па ми недостаје "ропство" у коме сам некад живјела. Шта посебно? Звучи глупо, недостаје ми нада која је некад расла у свима нама да ће једном, у будућности, бити боље. Дошла је будућност у којој само највећим кретенима који живе на овим просторима није јасно да смо у будућности остали без будућности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.