Указање Гвида Кавалкантија у Бањалуци

У набрајањима, рецимо, пет или максимално десет највећих свјетских књижевних фигура свих времена, једна од неизбјежних је, без сумње, Данте. Види се то и из тога што практично није ни потребно додати: Алигијери. Немогуће је вјероватно и набројати све градове свијета у којима постоји Дантеова улица.

Италијански градови на страну, али Данте се важном историјском фигуром сматра и у маси других земаља. У Београду сам годинама живио на Карабурми, у близини Дантеове. У Бањалуци, колико ми је познато, не постоји Дантеова улица, а било би разлога да постоји, врло бањалучких, да тако кажем. Рецимо, Неркез Смаилагић, рођени Бањалучанин, написао је изврсну књигу "Политичка визија Дантеа Алигијерија". Још јачу, међутим, везу између Дантеа и Бањалуке креира Коља Мићевић. Интензитет те везе је толики да би о њој буквално могла да се напише књига. (Успут, једна Мићевићева књига зове се необично духовито "Данте шаље секун-данте". И није суштина само у игри ријечи. Секунданте знамо из културе двобоја, а онај који је у двобоју убио пјесника Пушкина звао се - Дантес.) Овдје ћемо се позабавити тек једном могућом фуснотом из те могуће књиге.

• ИЗДАВАЧКИ БЉЕСАК

Није неважно што цијела прича има везе с кућом која издаје лист који управо читате. Осамдесетих година прошлог вијека, унутар (тадашњег) "Гласа" постоји библиотека преводне књижевности коју уређује Коља Мићевић. Није такође неважно подсјетити на поједине социјално-културно-историјске чињенице везане за ту епоху. У то вријеме СФРЈ још увелико постоји, а СР Босна и Херцеговина је једна од шест република које је сачињавају. Главни град и убједљиво најважнији културни центар СРБиХ је Сарајево. Најважније издавачке куће, најстарији и најугледнији универзитет, једина озбиљна телевизија и најутицајније новине – све се то налази у Сарајеву. Послије Сарајева, важних центара има пет, а то су Тузла, Зеница, Бањалука, Мостар и Бихаћ. Ови градови имају приближно сличан број становника и сличну позицију, без јасне хијерархије. Можда би се могло рећи да је Бихаћ био нешто мало мање важан од осталих ових центара, а да је Мостар био нешто мало важнији као главни град Херцеговине, а име републике је ипак Босна и Херцеговина. У свејугословенском контексту пак Зеница, Тузла и Бањалука биле су сличне Марибору или Осијеку или Никшићу или Нишу, и по позицији у спортском животу, културном сектору или у сфери образовања. Понекад би из сваког од тих градова долазили "бљескови” који би их учинили нарочито видљивим у свејугословенском контексту. Тузла је тако осамдесетих бљеснула у женској кошарци, Зеница у позоришту, а Бањалука, између осталог, у издаваштву, конкретно баш едицијом коју је уређивао Коља Мићевић. Међу ауторима ту објављеним били су и Едгар Алан По, Шарл Бодлер, Федерико Гарсија Лорка, Гијом Аполинер, Рајнер Марија Рилке, Виктор Иго, Ана Ахматова. Ријеч је, дакле, о креми свјетске поезије. Посебна мања полица унутар ове едиције припада књигама везаним за свијет класичне музике, што је била још једна од Мићевићевих фасцинација. Практично свака од ових књига могла би бити тема засебног текста, али овдје ћемо због везе са Дантеом рећи нешто више о књизи Гвида Кавалкантија коју је објавио "Глас" прије тачно четрдесет година.

• ПРЕВОДИЛАЦ И АУТОР ПРЕДГОВОРА

Кавалкантијева књига објављена у Бањалуци, у "Гласу", 1986. године зове се "Риме". Уредник јој је Коља Мићевић, преводилац Мате Марас, док је аутор предговора Тонко Мароевић. То је занимљив и импресиван тројац, чије су се двије трећине у међувремену нажалост упокојиле. Преводилац Мате Марас је, срећом, још жив, мада већ осамдесетседмогодишњак. Он је чудесан преводилац: превео је Шекспирова сабрана дјела, па поједине књиге Вирџиније Вулф, Роберта Фроста, Владимира Набокова, Франсоа Раблеа, Марсела Пруста, Петрарку, Бокача и тако даље. Осим са енглеског, француског и италијанског, преводио је и са румунског и македонског, као и староенглеског (чувени "Беовулф"). Тонко Мароевић био је велики пјесник и ерудита, сличан заправо Кољи Мићевићу. Ријечима Синише Вуковића "Тонко Мароевић био је од свих што су иоле пратили рецентно стваралаштво сувремене хрватске поезије најревнији и најпомнији, најбуднији и најтрезвенији. Легендарна је његова изјава како га је страх да ће ’умријети неначитан’… Његова је страст за фришко написаним (пјесничким) текстом ишла до пароксизма, до френетичне знатижеље, готово до перверзије читатељског ужитка". О Кољи Мићевићу овдје нећемо опширније, осим што ћемо да нотирамо да и преводилачка награда названа његовим именом привлачи велику пажњу, као и контроверзе, што за културу и не мора да буде лоше. 

• ПЕДИГРЕ ШЕСТОГ КРУГА

Ипак, наравно, кључни човјек овдје је сам пјесник - Гвидо Кавалканти. Био је рођени Фирентинац из аристократске породице која је припадала Гвелфима, велики, по многима и најбољи, Дантеов пријатељ и дефинитивно један од највећих интелектуалних утицаја на тог истог Дантеа. У том смислу је можда и необично да је Данте оца свог пријатеља смјестио у шести круг пакла у свом ремек дјелу "Божанствена комедија" и то као јеретика. Кавалкантијев отац јесте упамћен као атеиста епикурејске провенијенције, а постоје тумачења према којима је и сам Гвидо Кавалканти био атеиста. Непознат је тачан датум, па чак и година, рођења Гвида Кавалкантија, али зна се да је била шеста деценија тринаестог вијека. Пошто се зна да је Данте рођен средином седме, знамо да је Кавалканти био старији. Такође, Данте га је надживио за више од двадесет година, пошто знамо да је Кавалканти умро 1300. Он је био члан релативно малог, али изузетно утицајног књижевног покрета запамћеног по имену "Слатки нови стил". Ови такозвани "стилновисти" започињу оснивањем у Болоњи, али до својих врхунаца долазе управо у Фиренци. И име по којем памтимо покрет долази од Дантеа, тачније из "Чистилишта", као једног од дијелова "Божанствене комедије". Управо је Кавалканти био из перспективе филозофије најистакнутији члан овог покрета којем је припадао и сам Данте Алигијери. Иако велики дио Кавалкантијеве поезије није сачуван, и онај сачувани дио је један од темеља модерне књижевности, већ и преко самог утицаја на Дантеа. Углавном, и Бањалука и тадашњи "Глас" (данашњи "Глас Српске") могу бити поносни на ово издање. И четрдесет година након што је ова књига објављена, има, чини ми се, смисла барем овом биљешком подсјетити на то вриједно и изузетно интересантно издање.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.