Од рате до рате

Више се нико претјерано не узбуђује кад прочита вијест која каже да сваки други међу нама враћа кредит, то је одавно постала реалност и слика друштва на коју смо колективно огуглали. Аналитике кажу да је активно задужено између 35 и 45 одсто радно способног становништва, при чему њихов тренутни дуг углавном износи више хиљада маракa.

Можда тако звучи, али иза тих бројева се сигурно не крију луксузни аутомобили, егзотична путовања или животи на високој нози. Напротив, крију се рјешавања важних и мање важних животних питања као што су куповина стана, поправљање крова који прокишњава, школовање дјеце, али и набавка новог аутомобила, јер стари више не иде ни на гурање.

Док се некада кредит узимао као изузетак, данас је постао услов за нормалан живот. Бреме око врата које носимо као привезак за који се правимо да није ту, а нажуља нас само онда кад видимо да је на платној листи банка и овај мјесец узела свој данак. 

Истина је брутална, а то да је са просјечним примањима све теже купити стан, обновити кућу или чак опремити дјечију собу без "помоћи пријатеља" из неке од банака или микрокредитних организација. Банка је, хтјели ми то признати или не, постала најпоузданији животни партнер многих породица.
Са колико год оптимизма и елана уђете у брак мислећи да се то може све изгурати уз плату и помоћ родитељ,  а реалност вас брзо ошамари и спусти на земљу. 

Чак и са двије плате, редовна примања и разумну потрошњу, жеља да се ријеши стамбено питање распукне сваки балон ентузијазма. Прво дође кредит за стан и намјештај, а ако се поквари аутомобил или дође неки ванредни трошак, нова рата само стане поред старе.
Да се разумијемо, ово није прича о неодговорном трошењу и распикућама који кредите затварају са кредитима. Реалност је таква да је живот постао скупљи од онога што свако од нас заради. Зато би љубитељи ироније читаву проблематику вјероватно прокоментарисали на начин да се код нас више не живи од првог до првог, него од рате до рате. 

И што је најопасније, полако смо прихватили да је то нормално, као да је сасвим природно да се најважније животне одлуке не доносе за породичним столом, већ за шалтером банке. Док статистика биљежи раст кредитне активности и уредну отплату рата, све мање говоримо о чињеници да се иза тих бројева крију године одрицања, неизвјесности и сталне борбе да се издржи до наредне плате. А друштво у којем је кредит постао предуслов за достојанствен живот тешко може говорити о напретку, ма колико економски показатељи на папиру изгледали охрабрујуће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.