Конаковић, Хелез и јапански поручник

Јапански поручник Хиро Онода имао је један необичан и велики проблем. Није знао да је рат завршен. Скоро 29 година скривао се на филипинском острву Лубанг, увјерен да Други свјетски рат још букти и траје. Није вјеровао порукама које су му говориле супротно. За њега је све то била непријатељска пропаганда. Тек 1974. године његов бивши командант успио је да га убиједи у то да је мисија завршена. Онода је тада изашао пред свијет.

Да је данас којим случајем у Сарајеву, питање је да ли би уопште повјеровао да је нешто завршено. Након првих неколико политичких емисија вјероватно би закључио да су га 1974. године мало пожурили.

Ако Денис Бећировић, Жељко Комшић, Зукан Хелез и Елмедин Конаковић годинама говоре као да се иза готово сваког политичког спора крије нова опасност по БиХ, човјек би лако могао помислити да је 1995. била само кратка пауза. Нарочито пред изборе. Тада прошлост поново постане изузетно актуелна, политички противници добију озбиљније етикете, а сваки спор мало више личи на питање од животне важности.

Грађанин пита за плату, а добије објашњење да је држава угрожена. Пита за цијене, добије историјски контекст. Пита за посао, добије ново упозорење. Онода би, вјероватно, био прилично задовољан. Најзад је стигао на мјесто гдје се његова животна филозофија савршено уклапа у дневну политику.

Само би временом примијетио једну необичност. Код њега је постојало оправдање што није знао шта се дешава. Није имао телевизију, интернет, портале ни друштвене мреже.

Овдје их има на претек. Па ипак, као да информација никако да стигне до оних којима је најпотребнија. И сваки пут када се учини да би политичка прича могла кренути у неком другом правцу, појави се нова "опасност", нови "историјски тренутак" и нови разлог да се све врати на старе теме.

Можда би Онода ту већ постао сумњичав. Не према непријатељу. Према календару. Јер ако је 2026. година, а политичка реторика понекад звучи као да је неко заборавио да промијени датум, онда је можда проблем у календару. Или у онима који га читају. Није проблем што је један јапански поручник 29 година вјеровао да се мисија наставља. Много је занимљивије када неко тридесет година послије Дејтона открије да му је прича о сталној опасности и даље најбољи политички алат.

Онода је свој неспоразум на крају ријешио. Можда би неко и сарајевским политичарима могао помоћи да ријеше свој. Само што би послије тога остало једно непријатно питање. Ако више нема велике опасности којом треба плашити бираче, о чему ће се онда причати на изборима? То би, заиста, могао бити њихов највећи историјски проблем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.