Једног дана

Сурови почетак деведесетих година, иако је ријеч већ о прошлом вијеку, и даље је омча око врата БиХ проистекле из тог ратног вихора.

Потписивање Дејтонског мировног споразума прије готово 31 годину мир се коначно вратио, а с њим и нада да ће огњишта опет засијати.

Како су године пролазиле обичан свијет је поправљао шта је могао. Неко је градио изнова. Ко није могао, чекао је помоћ, живећи од онога што је голим рукама могао да направи или набави за прву руку, неријетко гледајући кроз најлон умјесто стакла.

Политика и политичари су, с друге стране, наставили битке. Једни настојећи да очувају оно што им је Дејтон дао, други да се домогну веће самосталности, а трећи да коначно имају све под својом контролом. Што нису успјели у рату.

У тим превирањима, сталним и увијек изнова највећим кризама те повуци-потегни политикама пролазиле су године, а БиХ је редовно заузимала она посљедња мјеста на регионалним, европским па и свјетским скалама по степену напретка, уређености система, поштовања права...

И на то је овдашњи, онај прости и недужни народ, добрим дијелом, навикао, као и на политичка препуцавања која су одавно занимљива њиховим актерима, али има и оно нешто што нас дијели и дијелиће још, изгледа, генерацијама. А оно лежи у оним деведесетим годинама с почетка ових редова.

Ни у једном рату не падају руже с неба. Падају гранате, лете меци и гасе се животи на свим странама у сукобу.

Нико ко говори истину не може да оспори да је током тих несрећних, неки би рекли и наметнутих, деведесетих година било злочина на свим странама, али је далеко мање оних који то и заиста признају, стављајући печат жртве само на себе и своје.

Радије би да стављају етикету геноцида на цијели један дио БиХ који се зове Република Српска, без које, у суштини, и нема БиХ у садашњем облику који је овјерен међународним споразум иза којег су стале тадашње свјетске силе.

Радије би да геноцидним назову читаву једну војску која је устала да брани свој народ. Јер и Срби су, гле чуда, народ, а не треба заборавити да је Војска Српске у посљедњем рату формирана посљедња. И то довољно говори.

Али, опет, неки би радије, можда да се не муче понаособ, па онда нека цијела та војска, од првог до задњег војника, буде геноцидна јер је то још као мамац за милост, жал и помоћ.

Сахрана генерала Ратка Младића у Београду, на Топчидерском гробљу, тамо гдје почива и његова кћерка Ана, подигла је многе на ноге. И у ФБиХ, и тамо гдје је рећи "За дом спремни" исто што и "Добар дан", односно тамо гдје се на то тако гледа или жмири.

Можда се нису надали тој ријеци људи која је дошла у престоницу да испрати на вјечни починак генерала за кога вјерује или зна да није крив за оно шта му је досуђено, уз ријечи да ће историја једног дана дати прави суд о свему.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.