Скидање љаге

Хапшењем Ратка Младића окончан је један тежак период историје, скинули смо љагу са Србије, свих њених грађана и српског народа где год да живи.

Ове ријечи изговорио је Борис Тадић са функције предсједника Србије 26. маја 2011. године, у дану када је у мјесташцету Лазарево поред Зрењанина ухапшен некадашњи командант Војске Републике Српске.

И све промашио. Као што је на крају и његова политичка каријера завршила као потпуни промашај.

У Тадићеву одбрану може се изнијети аргумент да је прије 15 година био у жестокој заблуди, да су га навукли западни функционери, бриселске бирократе и продавачи магле попут Кетрин Ештон која се обрела у Београду, гле случајности, баш истог дана када је Младић ухапшен.

Хапшење генерала, сматрао је тада Тадић, широм ће Србији отворити врата Европске уније што је, јелте, био примарни циљ Београда у том периоду, а јаке ријечи попут "скидања љаге" биле су додатни зачин у процесу додворавања онима који о отварању тих врата одлучују.

Нема никакве сумње да је Тадић тих дана сматрао да ће комплетирањем сарадње са Хашким судом (неколико година раније ухапшен је и изручен и предсједник Караџић) бити стављена тачка на приче о рату и посљедицама рата, да ће доћи до релаксације односа у региону, да ће наше комшије са којима силом прилика морамо да живимо у истој или сусједној држави показати бар зрно разумијевања и престати да забадају прсте у очи Србима, да ће ово, да ће оно...

И шта се догодило?

Једно велико ништа.

Прије свега, хапшење Ратка Младића те 2011. године није ни могло да послужи за скидање љаге са српског народа јер исти тај народ, његова огромна већина, ни тада, а тек данас, не сматра да је генерал узроковао стављање било какве љаге на народ, напротив.

За љагу, а није да је нема, заслуге носе неки други типови.

Међутим, ако тај приступ оставимо по страни, и прихватимо Тадићев став да је хапшење било "скидање љаге" још једном је логично поставити питање: И шта се догодило? Да ли је "љага" скинута?

 

"РЕЛАКСАЦИЈА"

 

У данима након смрти Ратка Младића још једном је потврђено да са становишта "релаксације односа у региону" његово хапшење није произвело никакав конкретан ефекат. Чак супротно, 15 година након тог чина ти односи не само да нису релаксирани, већ су много усијанији него, на примјер, у првој деценији овог вијека. И за то није одговоран ни Ратко Младић, ни Борис Тадић, а ни они који данас у политичком смислу предводе српски народ са обје стране Дрине. Искључиви кривац што до релаксације није дошло живи и дјелује најприје у Сарајеву, дијелом у Загребу па на крају крајева и у Београду гдје свој отров просипају сљедбеници разних грухоњића и иних јахача на лешевима којима три деценије након рата не дозвољавају да нађу свој смирај.

Ко досад није схватио да у контексту етикетирања Срба као јединих криваца за сво зло на подручју бивше Југославије у првој половини деведестих тим ликовима из Сарајева, Загреба и Београда никада није доста, тај може мирне душе да буде сврстан у категорију политичких аналфабета. И њима (аналфабетама) је то данас немогуће објаснити, а за то и нема потребе. Та агенда је исувише пустила коријење и постала константа.

Никада им, дакле, није доста. Није доста ни кад Србија изручи властитог бившег предсједника на Видовдан, није доста ни кад Срби ухапсе Караџића и Младића, није доста ни кад се исти онај Тадић извини за све злочине које су починили Срби, није доста ни кад то уради Томислав Николић, није доста ни кад Вучић оде у Поточаре и тамо замало изгуби главу, није доста ни кад она накарада од правосудне институције у Хагу осуди српске оптуженике, укључујући и Караџића и Младића, на више од 1.300 година затвора, истовремено ослобађајући Готовину, Орића и Харадинаја, није доста ни кад Валентин Инцко наметне закон који предвиђа вербални деликт, није доста ни кад Суд БиХ осуди Србе на више од 2.000 године затвора...

Не, 15 година након "скидања љаге" гласови који од Срба стално траже да још газе по властитом достојанству, историји, традицији, јачи су него те 2011. У међувремену су еволуирали и подивљали креирајући наратив пун лажи и подметања, пун измишљотина попут "бијелих трака" и, што је посебно гнусно, иницијатива да питања попут става о злочину у Сребреници буде елиминационо чак и при склапању радног односа у ФБиХ.

Најгнуснија у низу тих работа је теза коју ових дана пласирају поједини аутори, колумнисти и публицисти из тог најприје федералног круга, а који реакцију "српског свијета" након смрти генерала Младића, реакцију која се прије свега своди на упућивање ријечи саучешћа породици, на указивање на историјску улогу Војске Републике Српске, тумачи на потпуно погрешан и ишчашен начин. Такви, наиме, тврде да Срби ових дана жале за Младићем искључиво због тога што је он током рата чинио злочине, убијао, силовао, протјеривао. Жал због смрти по њима је слављење злочина.

 

ТО НИСУ ГЛУПОСТИ

 

Наивно би било такав приступ назвати глупостима. Нису глупости, нити је случајно. Такве тезе су дио већег пројекта сталне дехуманизације Срба и етикетирања, сврставања у ранг нациста. Садржај тог пројекта су и подвале као што је била резолуција о Сребреници у Уједињеним нацијама, такође још један доказ да је Тадић ономад дебело промашио причајући о скидању љаге.

Већина патриотско настројених медија са српским предзнаком протеклих дана извјештавала је о смрти генерала Младића прилично водећи рачуна о догађајима са којима је повезан, имајући на уму да се о његовој улози може говорити без примјеса глорификације, али и без олајавања, понижавања, уз указивање на најважнију чињеницу – Ратко Младић је био на челу војске која је 50 година након првог на овом простору спријечила други Јасеновац.

Историја му је намијенила ту улогу, а на његовом мјесту је могао бити и неко други, али то не значи да би радио другачије. Ако обичан грађанин Бањалуке, Бијељине или Калиновика каже да је за њега Младић херој, не говори то због тога што слави јер су у рату страдали Бошњаци већ искључиво зато што сматра да је Младић заслужан што је тај обични грађанин, успут и Србин, данас жив. И то више ниједан Србин не треба никоме да објашњава нити да се правда.

Протеклих 15 година откако је Борис Тадић најавио скидање љаге довољно је дуг период да буду изведени неки закључци и смјернице за будућност. Срби, прије свега Срби у БиХ, немају више никакву потребу, а нарочито не обавезу да се било коме извињавају, да било кога тетоше, да понижавају себе, и појединачно и колективно, да газе властиту прошлост, а нарочито не да се било коме додворавају. Немају ни потребу ни обавезу, јер они који су требало да буду саучесници у том фамозном "скидању љаге" за ових 15 година нису учинили никакав сличан корак.

Јер овдје сви и свако има неку љагу, разлика је само у томе од кога траже да је скида.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.