Право Републике Српске да говори својим гласом

Постоје тренуци у политичком животу када оснивање институције није административни чин, него одговор на стање које је постало политички неодрживо.

Оснивање Канцеларије за међународну сарадњу Републике Српске припада управо таквим одлукама. Она настаје из једноставне чињенице коју више нема смисла прикривати дипломатским формулацијама: међународни положај Босне и Херцеговине већ дуго не одражава равнотежу интереса њених конститутивних дијелова, нити Република Српска може прихватити да се њени интереси у свијету представљају без њеног стварног утицаја на садржај тог представљања.

Односи у БиХ дубоко поремећени

Односи у Босни и Херцеговини дубоко су поремећени. То није посљедица једног политичког сукоба, једног мандата или једне одлуке. Ријеч је о дуготрајном структурном проблему у којем је заједничко постепено престајало бити заједничко, а институције које би требало да изражавају сложену уставну природу Босне и Херцеговине све су чешће кориштене као инструмент једне политичке визије државе. Спољна политика можда је најјаснији примјер тог проблема.

У међународним односима не постоји неутрално представљање. Онај ко дефинише проблем, бира саговорнике, одређује приоритете, формулише поруке и тумачи политичке догађаје, тај располаже политичком моћи. Зато питање ко говори у име Босне и Херцеговине никада није било само техничко питање дипломатије. Оно је питање политичког субјективитета.

У међународној политици не губите тек онда када останете без аргумента. Губите оног тренутка када пристанете да неко други ваше аргументе тумачи умјесто вас. Република Српска предуго је у међународном простору била представљана готово искључиво кроз негативан оквир. О њој се говорило као о проблему који треба ријешити, препреци коју треба уклонити, политичкој појави коју треба дисциплиновати. Њени ставови често нису тумачени из перспективе њених легитимних интереса, него кроз унапријед обликоване политичке категорије. Тако се стварала ситуација у којој су други говорили о Републици Српској, док је простор у којем Република Српска говори сама о себи остајао несразмјерно узак.

То није питање комуникације. То је питање моћи.

Народи не нестају прво на мапи. Нестају онда када пристану да им други објасне ко су, шта смију да желе и гдје су границе њихових интереса.

Право политичке заједнице да сама објасни своје интересе једно је од основних обиљежја политичког субјективитета. Ко нема могућност властите интерпретације, постаје предмет туђе интерпретације. Ко нема могућност да артикулише властите интересе, прије или касније постаје предмет интереса других.

Република Српска такву позицију више не може прихватити.

Проблем је дубљи јер се иза многих институционалних спорова у Босни и Херцеговини налази политички пројекат који треба назвати његовим правим именом. Ријеч је о унитаристичком и централистичком концепту према којем би Босна и Херцеговина постепено требало да се удаљава од своје дејтонске структуре, док би се стварни политички утицај Републике Српске континуирано смањивао.

Таква политика ријетко наступа отворено. Она се проводи постепено. Једна надлежност данас, једно ново тумачење сутра, једна институционална пракса прекосутра. Оно што се у једном тренутку представља као изузетак, у сљедећем постаје преседан, а затим правило.

Спољна политика посебно је важна у том процесу јер међународно представљање производи политичку стварност и унутар земље. Ако један политички концепт успије да монополизује представљање Босне и Херцеговине према свијету, он тиме стиче могућност да властиту интерпретацију државе представља као њену једину легитимну интерпретацију. Управо зато равноправност не може постојати само на папиру.

Равноправност без гласа није равноправност

Ако Република Српска сноси посљедице међународних одлука, економских процеса, европских интеграција, регионалних односа и геополитичких промјена, онда мора имати стварну могућност да артикулише своје интересе према актерима који о тим питањима одлучују. Све друго производи структурни дисбаланс.

Равноправност без гласа није равноправност.

Савремена политичка пракса показује да међународно присуство федералних или децентрализованих јединица није никакав изузетак, него стандард озбиљно уређених система. У Савезној Републици Њемачкој, једној од најстабилнијих европских федерација, Устав у члану 32 предвиђа да покрајине, у мјери у којој имају законодавне надлежности, могу закључивати уговоре са страним државама уз сагласност савезне владе. Њемачки Länder имају сопствена представништва и активно штите своје економске, образовне и културне интересе у свијету. Белгијско искуство иде и корак даље: регије и заједнице у областима својих надлежности развиле су снажан међународни капацитет, укључујући директне вањске контакте и одређена самостална дјеловања према другим државама. Швајцарски кантони, са своје стране, учествују у обликовању ставова онда када међународне одлуке непосредно задиру у њихове надлежности, јер озбиљна федерација зна да се одговорност за посљедице не може одвојити од права на учешће у одлучивању. Чак и у Сједињеним Америчким Државама, гдје савезне државе не воде спољну политику у класичном смислу, оне енергично развијају међународна трговинска, инвестициона и образовна представништва, јер се одавно зна да заштита конкретног интереса није исто што и конкуренција централној власти. Питање, дакле, није да ли политичка заједница има право да развија међународне контакте у областима које се тичу њених уставних и развојних интереса, него да ли је спремна да то право користи одговорно, стручно и у континуитету. Зато је оснивање Канцеларије за међународну сарадњу прије свега одлука да Република Српска прекине праксу прихватања улоге објекта.

Не тражимо право да говоримо умјесто других. Преузимамо одговорност да говоримо у своје име. То је битна разлика.

Канцеларија није административни украс, протоколарни додатак нити институција основана ради стварања нових функција. Она треба да буде инструмент озбиљног, професионалног и континуираног међународног дјеловања Републике Српске. Њен посао није стварање паралелне дипломатије изван постојећег уставног поретка, него изградња комплементарне дипломатије која ће унутар тог оквира штитити интересе Републике Српске тамо гдје они данас нису довољно заступљени.

То није ескалација. То је институционални одговор на постојећи дисбаланс. Канцеларија за међународну сарадњу није луксуз. Она је закашњела институционална самоодбрана.

Приоритети морају бити конкретни

Наши приоритети зато морају бити конкретни.

Први је одбрана уставног положаја Републике Српске и досљедно међународно објашњавање дејтонске структуре Босне и Херцеговине. Дејтон није историјска фуснота нити привремени аранжман који важи само док некоме политички одговара. Он представља темељ садашњег уставног поретка Босне и Херцеговине и оквир унутар којег је могућ њен политички живот.

Други приоритет јесте развијање директних односа с владама, парламентима, политичким странкама, академским институцијама, пословним удружењима, истраживачким центрима и другим релевантним међународним актерима. Република Српска мора бити присутна тамо гдје се обликују ставови, а не тек тамо гдје се већ донесене оцјене накнадно саопштавају.

Трећи је праћење политичких процеса који могу имати непосредне посљедице за Републику Српску, од европских интеграција и безбједносних политика до енергетике, трговине, миграција и промјена међународног економског поретка. Мала политичка заједница не може одређивати правила глобалног система, али може разумјети гдје настају промјене, правовремено процијенити њихове посљедице и заштитити властите интересе. Управо се у томе разликује озбиљна политика од политике реакције. Међународно дјеловање Републике Српске, међутим, не смије бити сведено само на институционална и статусна питања.

Инвестициона дипломатија мора постати један од стубова рада Канцеларије. Капитал не долази на основу политичких декларација. Долази тамо гдје постоје информације, контакти, правна предвидивост и људи способни да повежу конкретан пројекат с конкретним инвеститором. Република Српска мора системски идентификовати тржишта и секторе у којима има компаративне предности, од енергетике, пољопривреде и прехрамбене индустрије до туризма, инфраструктуре, дрвне индустрије и нових технологија. Наш међународни наступ мора имати мјерљиве економске резултате. Капитал не прати политичке пароле, него озбиљност. А озбиљност се у међународним односима мјери присуством, знањем, репутацијом и способношћу да свој интерес објасните прије него што вам га неко други преведе на властиту корист. Једнако важна је културна дипломатија.

Народ који допушта да га други трајно дефинишу постепено губи способност да сам одређује властито мјесто у свијету. Република Српска има своју културну, историјску и институционалну стварност коју треба представљати без комплекса и без потребе да се њено постојање било коме објашњава као политичка аномалија. Универзитети, културне установе, умјетници, научници, историјско насљеђе и савремено стваралаштво дио су међународног идентитета Републике Српске једнако као и политичке институције.

Култура је често тиши облик политике, али њени ефекти трају дуже од многих званичних саопштења. Ко другоме препусти причу о себи, временом препушта и мјесто које му у свијету припада.

Стратешко посматрање дијаспоре

Посебно мјесто припада дијаспори.

Деценијама смо дијаспору посматрали првенствено сентиментално. Вријеме је да је почнемо посматрати стратешки. Људи поријеклом из Републике Српске који живе у Европи, Сјеверној Америци, Аустралији и другим дијеловима свијета нису само чувари породичних веза. Међу њима постоје предузетници, професори, љекари, инжењери, стручњаци, људи с политичким и друштвеним контактима. Озбиљна држава такав потенцијал не препушта случају.

Потребна нам је мрежа знања, капитала, контаката и повјерења која ће дијаспору повезати с институцијама Републике Српске. Не повремено и протоколарно, него трајно и организовано.

Све то захтијева промјену начина на који разумијемо међународну политику. Свијет није простор у којем опстају они који имају најбоље аргументе ако их нико не чује. Међународни односи нису семинар политичке теорије. Интереси се артикулишу, савезништва се граде, репутација се ствара, контакти се одржавају, а политички простор који сами не заузмете врло брзо заузме неко други.

У свијету се не чује увијек онај ко је у праву. Чује се онај ко је присутан, припремљен и способан да право претвори у политички аргумент.

Република Српска мора дјеловати с пуном свијешћу о тој стварности.

Канцеларија за међународну сарадњу зато није институција против било кога. Она је институција за Републику Српску. Њено постојање произлази из одговорности према нашим институцијама, нашим грађанима, нашој привреди и нашем уставном положају. Пред нама није задатак да производимо још једну интерпретацију Републике Српске међу многима. Наш је задатак да обезбиједимо да се глас Републике Српске чује тамо гдје се доносе одлуке, обликују политике и стварају представе које касније имају врло конкретне политичке посљедице.

Вријеме у којем су други имали готово монопол над објашњавањем Републике Српске мора завршити. Не зато што очекујемо да ће се сви с нама сложити. Него зато што више не прихватамо да други одређују шта смо, шта смијемо жељети и гдје завршавају наши легитимни интереси.

Од Њемачке и Белгије до Швајцарске и Сједињених Америчких Држава, озбиљно уређени системи не почивају на претпоставци да њихове федералне или децентрализоване јединице треба да ћуте о питањима која их непосредно обликују. Напротив, стабилност се гради онда када унутрашња уставна стварност добије и своје одговорно спољашње представљање.

Оснивање Канцеларије зато сматрам одговорним и нужним државничким кораком. Република Српска преузима већу одговорност за властито међународно позиционирање, за своје економске везе, своје политичке контакте, своју културу и однос према својој дијаспори.

Имамо право на властити глас. Имамо обавезу да тај глас учинимо озбиљним, компетентним и присутним.

Ко не инвестира у сопствени глас, финансира туђе тумачење властитих интереса. Република Српска више неће бити само тема међународне политике.

Извор: diplomatijars.rs

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.