Спаљивање илузија

Годинама је један од најпознатијих сарајевских новинара Сенад Авдић писао колумне под називом - Ноћас спаљујемо илузије. Луцидно, шеретски озбиљно бавио се догађајима у муслиманском гнијезду састављеном од свакојаких актера. Разобличавао је хтијења и илузије политике Алије Изетбеговића из његове "Исламске декларације", темеља за његову Странку демократске акције основане 1990. године.

Није се ништа промијенило. И данас је на дјелу иста исламска политика понекад замаскирана  бајкама о суживоту, европским и НАТО интеграцијама. Политички  принципи Алије Изетбеговића одавно су јавно прокламовани: "Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција; Исламски поредак може се остварити само у земљама у којима Муслимани представљају већину становништва; Исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт". Тако је написано у "Исламској декларацији". Ако се БиХ не врати Дејтонском споразуму неће ни опстати на Алијиним исламским принципима. Протеклих 30 година показују да је то илузија, јер се није родио нити ће се родити бошњачки политичар који прихвата Дејтонски споразум. Зашто? Зато што би то за њих значило индиректно  прихватање одговорности за непотребни и крвави грађански рат у коме су хтјели цијелу БиХ присвојити само за већински муслимански народ под фирмом "грађанске државе" и принципа – један човјек један глас. Био би то за њих и дефинитиван пораз у рату који су изазвали како је то својевремено свједочио Фахрудин Радончић, један од бошњачких политичких првака, пред судом је изјавио: "У јавности је постојала верзија да Рамиз Делалић Ћело тражи милион марака од Странке демократске акције (СДА) зато што је по њеном налогу убио српског свата  и тако је почео рат у БиХ".

РАЗГРАДЊА ДЕЈТОНА

Послије ратова, увијек дође неки мир. Тако је крајем 1995. године  закључен Дејтонски мировни споразум који је један од најважнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата. Прво - по трајању међународних напора (понекад глумљених) за окончање крвавог и непотребног грађанског рата у БиХ коме су и странци кумовали. Друго – по бројности актера који су учествовали у  мировним мисијама које су претходиле завршној мировној  конференцији у Дејтону од 1. па до парафирања 21. новембра 1995. године.  Потом и по самом чину формалног потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ (ово је званичан назив) у Паризу 14. децембра 1995. године када су поред зараћених страна документ потписали и представници највећих свјетских сила – САД, Русије, Велике Британије, Француске, Њемачке и Европске уније. 

Најважнији дио међународног Дејтонског споразума је његов Анекс 4. под називом "Устав Босне и Херцеговине". Једино је за тај Анекс  предвиђена трајност, све док га Република Српска и Федерација БиХ као стране потписнице, не промијене по правилима  бечке Конвенције о праву међународних уговора. Међутим, практично од потписивања, кренула је разградња уставне структуре БиХ  јасно дефинисане Анексом 4. - Уставом БиХ. Зато што је у међувремену од парафирања до потписивања, у Лондону 9. децембра 1995. године одржана конференција  самоизабраног чудног конгломерата земаља и организација, њих 55. Тај "комитет 55" одмах је почео да се мијеша у примјену мировног споразума. Назвали су се Савјет за имплементацију мира" (Peace Implementation Council - скраћено ПИК)  и за себе приграбили неограничена овлашћења иако се тај конгломерат нигдје и не помиње у Дејтонском споразуму, па не може ни имати било какво право да се мијеша у унутрашња питања БиХ. Уз свако овлашћење, па и приграбљено, требало би да иде и одговорност. У случају ПИК-а, има само неограничене неодговорности, како њих 55, тако и њиховог управног одбора од 11 чланова, састављеном по чудним критеријумима. Тако поред сила потписница Дејтонског споразума,  у управном одбору  су и Италија, Јапан, Канада и Организација исламске конференције (ОИЦ) коју представља Турска.  Зашто нема Србије, Хрватске као потписница Дејтонског споразума. Нема ни Кине, Индије, Бразила, ни Ватикана или  Асоцијација православних хришћанских миротвораца.

О томе како је тзв. међународна заједница нелегално владала и влада Босном и Херцеговином,  професор међународних односа и политичке филозофије Дражен Пехар пише: "Супротно основним поставкама Дејтонског споразума, а поготово његовог Анекса 4. који је Устав БиХ, 'међународна заједница', укључујући примарно САД и Велику Британију,  према имплементацији тог споразума односи се као према процесу наставка рата у Босни и Херцеговини другим средствима. Дејтон је разграђен, бонске овласти су блеф, а БиХ и даље живи под тиранијом".

Иако је Анексом 10. Дејтонског споразума била намјера да једнократни мандат високог  представник као цивилног помагача странама потписницама, превасходно Републици Српској и Федерацији БиХ, траје око годину дана, све се изокренуло. Најважнија одредба Устава БиХ садржана је у његовом члану 3.3.а) који гласи: "Све владине функције и овлашћења која у овом Уставу нису изричито додијељена институцијама БиХ, припадају ентитетима". Устав БиХ изричито НЕ ДОЗВОЉАВА да се било којим другим актом – ни законом који би донијела Парламентарна скупштина, а поготово актима ПИК-а или високог представника мијења уставна структура БиХ додавањем надлежности нивоу БиХ којих нема у Уставу. А много тога су искривили  у циљу гушења Републике Српске и Срба, а и Хрвата у БиХ. И ником ништа. Све те измишљене надлежности "државе БиХ"  и данас постоје по логици силе, преваре, подвале тзв. "међународне заједнице". Од послијератне БиХ направљен је антидејтонски франкештајн који наравно не функционише, већ сигурно  води распаду БиХ и то мирном. Без обзира што се разни комади будала из политичког Сарајева, који хушкају на рат и заричу се како неће "геноцидашима дати ни педаљ БиХ". Има ту свакојаких ратника џихада за "грађанску државу БиХ", па и оних са академским научним титулама. Али што каже народ - од свих будала, најгоре су школоване будале.

ОПАСНЕ ИЛУЗИЈЕ

Директор Института за демократију у Паризу, Џон Лоланд скоро је  говорио о европској политици илузија: "Та политика је заснована на вјеровању ни у шта. То је нихилизам. Ову политику илузије видимо у спољној политици Запада. У подршци Запада на примјер за Босну и Херцеговину 1995. године. Босна је илузија. Не постоји нешто као босанска држава. Не покушавам да будем груб према становницима те територије, али апсолутно не постоји нешто као што је босанска држава, ни у историји ни сада". То исто је говорио и Хенри Кисинџер, бивши амерички државни секретар и  један од најважнијих дипломата модерног времена. Кисинџер је говорио да  БиХ треба подијелити на три независне државе које би се могле прикључити сусједним земљама, јер је како каже: "Босна и Херцеговина вјештачка творевина у којој су три народа приморана да живе. Рекао бих да је прва грешка која је направљена била стварање босанске државе у садашњим димензијама у којој Срби, Муслимани и Хрвати – који нису могли да живе заједно у великој Југославији -- тражено је да живе заједно у географском региону који никада није био нација, који нема културну или етничку хомогеност. Подручје је требало да се подијели од почетка, што је садашњи мировни план, између Муслимана, Срба и Хрвата. Овај сукоб између Муслимана и Срба и између Срба православаца и Хрвата католика на том подручју,  стар је најмање неколико стотина година и никада није коначно ријешен. То је веома компликовано питање и од њега се не може направити тест за НАТО.  Босна је трагедија, трагедија лоше вођена. Не разумијем шта Америка жели да постигне на Балкану. Могли смо нешто да учинимо на почетку рата. Сада се, међутим, понашамо као да силом покушавамо да вратимо Србе у некакву митску Босну, која није постојала никада у историји. Не постоји босански језик, не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која се састоји од Хрвата, Муслимана и Срба, вјештачки створена у бившој Југославији и глупаво призната као држава од западних сила. Ако погледате српску историју, видјећете да су се 500 година борили да њима не владају муслимани. Зашто САД крши властито начело самоодређивања народа и зашто их наши медији називају 'српским сепаратистима' зато што покушавају да се одвоје од нечега што није постојало никада у историји? Сматрам да треба да створимо муслиманску државу, а осталим националностима дозволити да оснују своје независне државе или да се прикључе Хрватској и Србији. Не морамо да се мијешамо у балкански рат који се не може завршити чак и ако бисмо побиједили", рекао је својевремено доајен свјетске дипломатије.

АМЕРИКА КАО УЗОР ЗА ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ

Текст Дејтонског споразума и његових 11 анекса писали су амерички правници имајући за узор америчку Декларацију о независности и Устав САД. У њима пише "да су сви људи створени једнаки, да их је њихов Створитељ обдарио одређеним неотуђивим правима, да су то живот, слобода и потрага за срећом. Да би се осигурала та права, власт се успоставља међу људима, а своја законита овлаштења изводе из пристанка оних над којим се влада". Народи у БиХ (Срби засигурно),  нису пристали да њима влада неизабрани странац кога лажно титулишу "високи представник међународне заједнице", иако је правно он само помагач странама потписницама Анекса 10. Дејтонског споразума. 

Четвртог јула 2026. године навршило се 250 година од америчке Декларације о независности којом су британске колоније у Америци прогласиле своју независност од  Енглеске империје.  Том  Декларацијом постављена су основна начела америчке демократије, а  потом разрађена Уставом САД 1787. године. У Декларацији је истакнуто право на револуцију као право и дужност сваког народа да измијени или збаци тиранску власт која га тлачи, па пише: "Када у току историје постане нужно да један народ раскине политичке везе које су га спајале с другим и заузме међу силама овог свијета посебно и равноправно мјесто које му дају закони природе и Бог те природе, дужно поштовање мишљења човјечанства захтијева од њега да објави све оно што га је навело на то".

Тиранију над народом енглески краљеви су сматрали својим самододијељеним "божанским правом", а своје одлуке су проглашавали "божанском ријечју". Чини ли се ово познато у данашњем времену? Нема краљева, али има високих представника који се зову Волфганг Петрич, Педи Ешдаун, Валентин Инцко и на крају Кристијан Шмит,  дворска луда бившег Бајденовог америчког амбасадора у Сарајеву Мајкла Марфија. Иако су обојица отперјана из БиХ, остао је њихов неред – смрад твора и хистерија хијене.

ПРАВО НА САМООПРЕДЈЕЉЕЊЕ

Да ли сте икада чули или прочитали у сарајевским медијима ишта похвално о Републици Српској и Србима. Сваки дан се  објављује нека пакост и злоба, омаловажавање, понижавање. Бјесомучни терор политичког Сарајева без изгледа да то икада престане. Зашто онда остати у заједници са таквом структуром? У Уставу БиХ јасно пише: "Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот. Државе чланице овог пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација".

Поново је дошло вријеме да кажемо - куцнуо је час за политички устанак, за поштовање међународног права и Дејтонског споразума као једног од његових најважнијих докумената. Устанак против  фашизма који је кренуо у поробљавање народа Европе, у Првом и Другом свјетском рату у којима су Срби уз руске народе,  највише страдали. И данас је у Европи фашизам на дјелу, а Украјина је само његова филијала за погибију Украјинаца и Руса, исцрпљивање и полигон за припрему новог,  већег рата. За Европу којом управљају Њемачка и Велика Британија, то је неминовност након вијекова ратова и пљачкашке колонизације простора "нижих раса". 

У Његошевом "Горском вијенцу", највећем дјелу српске књижевности, слично као у америчкој Декларацији о независности, пише: "Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија". Зато је право на политички устанак и остварење националних права потврђених Дејтонским споразумом, најсветија дужност ове генерације српских политичара Републике Српске. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.