Изнад града

На почетку једног свог чувеног записа о Сарајеву Иво Андрић пише: "Гледан овако са висине, тај град нам говори својим грађевинама, баштама и улицама које су исписане и нацртане на падинама стрмих брегова као на страницама напола отворене књиге".

Не треба бити претјерано упућен у Андрићев опус да би се препознало да он овдје заправо парафразира самог себе, односно оно што је у роману "Травничка хроника" написао о једном другом граду, оном у којем се родио. 

А опет, ни то није чудно, градови у Босни врло често су котлински, а у таквим градовима куће и улице природно искрсавају на падинама које је, ево, управо овај писац незаборавно упоредио баш са страницама отворене књиге. На том трагу сам прије више од двадесет година написао један дужи есеј, а за конференцију која је поводом тридесете годишњице Андрићеве смрти одржана на Фрањевачкој теологији у Сарајеву. Памтим ту прилику и због сусрета са Мирославом Караулцем, једним од најнадахнутијих тумача Андрића свих времена који је већ био нарушеног здравља и који је преминуо неколико година касније. 

ВИЗУЕЛНИ МОДЕЛ

Сјетио сам се тога недавно кад сам баш у новинама, које управо читате, наишао на занимљив и информативан чланак Жељке Домазет о свечаној сједници Скупштине општине Источни Стари Град уочи славе општине Светог Пантелејмона, када је начелник општине Бојо Гашановић најавио изградњу културно-меморијалног комплекса у част Андрићу, на Хреши и Требевићу. 

Као члан Програмског савјета Галерије "Жарко Видовић" у Источном Сарајеву знао сам да оваква идеја постоји, али ме је пријатно изненадила промптност и ефикасност. Ту треба похвалити оперативну "логистику" Гашановићеву и спремност да препозна потенцијал идеје. У поменутом чланку цитиране су врло промишљене изјаве Борјана Митровића, аутора књиге "Лексикон Андрићевог Сарајева" те Миљана Попића, професора Филозофског факултета у Источном Сарајеву и предсједника програмског савјета Галерије "Жарко Видовић". Врло је умјетнички инспиративна одлука да се као визуелни "модел" будућег споменика искористи чувена фотографија Андрића који посматра Сарајево са падина Требевића, фотографија која би могла да прати управо есеј који смо овдје цитирали на почетку. 

ТРИ ГРАДА

Познаваоци Андрићевог дјела често ће његово недовршено ремек-дјело "Омер-паша Латас" звати и "Сарајевском хроником". Познато је, мада не и претјерано често коментарисано, да је поднаслов раних издања "На Дрини ћуприје" био "Вишеградска хроника". На сличан "хроничарски" начин, дакле, Андрић је одао почаст трима кључним градовима за његово формирање. 

Захваљујући људима окупљеним око Меморијалног музеја "Родна кућа Иве Андрића”, првенствено Енесу Шкрги и његовим колегама и сарадницима, као и неком специфичном завичајном поносу Травничана спрам Андрића, упркос негативном ставу према овом писцу који је посљедњих  деценија превладао међу корифејима бошњачке националне и академске елите, успомена на Андрића се у његовом родном граду и данас достојно чува. Андрић се у Вишеград симболично "вратио”, понајвише захваљујући Емиру Кустурици. Напосљетку, Андрићева симболичка баштина у данашњем Сарајеву има врло амбивалентну судбину. 

Он није потпуно избрисан из културе сјећања, али "стубови” на којима његова поетика стоји: од Вука и Његоша до "Младе Босне" добили су скоро искључиво негативну ауру. Ипак, територија Сарајева о којем је Андрић писао, данас макар и много мањим дијелом припада и граду Источно Сарајево. Ту култура сјећања чува успомену на Његоша, Вука и "Младу Босну", па је сасвим природно да се ода почаст и Андрићу. 

НОВИ ЖИВОТ

За историју није атипично да се градови у много чему мијењају. У неколико вијекова прије краја двадесетог вијека Сарајево је било један од кључних градова српске историје. Не би било добро да се српска култура те традиције одриче на начин на који се каткад знају наслутити такве инаџијске тенденције. У том смислу је необично симболички снажан податак да је своје култно и програмско предавање о Његошу као "трагичном јунака косовске мисли” Андрић испрва требало да одржи у Сарајеву у октобру мјесецу 1934, али да је због атентата на краља Александра морало бити отказано па је, умјесто тога одржано на Коларцу крајем децембра исте године. Уосталом, није ни бошњачка књижевно-академска елита о Његошу увијек мислила исто. 

Нико други до Мухсин Ризвић, аутор студије "Босански муслимани у Андрићевом свијету”, у академско-методолошком смислу вјероватно најстручније написане књиге из жанра "Андрић као исламофоб” (уз сву апсурдност темељне тезе), написао је такође и књигу "Кроз Горски вијенац”, изузетно позитивно интонирану студију о најславнијем Његошевом дјелу. Конференција на Фрањевачкој теологији коју сам већ поменуо одржана је такође на својеврсној "маргини”, а не у организацији неког ужекњижевног институционалног "ентитета”, јер Андрић је у Сарајеву бивао "толерисан” онолико колико је могао бити "интегрисан” у пожељан нови профил Сарајева. 

То се у међувремену није промијенило, мада се чисто номинално позивање на "нашег нобеловца” маркетиншки и даље призива. Чудно је то, имамо ли у виду да је тај писац писао овако: "Само доле, у дну видика, где престаје стари град, и почиње слободна равница, има још траг дневне светлости. У посредном, руменом одблеску већ скривеног сунца беласа се дим фабричких димњака и наслућују кровови нових насеља. Тамо нови људи нових нараштаја овог старог града зидају и граде ново. Споро и мучно, јер споро и мучно се остварују велике ствари, биће тамо доле у равници савладана прошлост, превазиђена историја. Испод те на око девичанске равнице почивају у богатим наслагама трагови преисторијских насеља, мозаици и миљокази римске епохе и новац и оружје средњовековне Босне, а на њој се граде фабрике и станови и помаљају облици новог живота. 

Помаљају се споро и мучно, али сигурно, по неумитним законима друштвеног развитка. И у које год доба дана и са кога год узвишења баците поглед на Сарајево, ви увек и нехотице помислите исто. То је град. Град који и дотрајава и умире, и у исто време се рађа и преображава”. И из овог одломка се види да је Андрић знао да су историје градова "хераклитовске”, да се временом много тога мијења. А Источно Сарајево као административно млада локална заједница овим показује да зна, да препозна да се наслања на много дужу традицију од званичног датума формирања.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.