Ханс Кристијан Суљагић

Нешто чудно се збива са Емиром Суљагићем. Истина, вазда је био импулсиван и пун срклета, али однедавно се то одражава и на његово физичко стање, некако се осушио, окошчатио и такав све више личи на Добитника признања Бундестага (ДПБ) Драгана Бурсаћа којег је злоба одавно оглодала.

 Међутим, њих двојица најбоље знају шта им је и што се тиче тих физикалија само ваља рећи - да су живи и здрави.

Оно што пише Бурсаћ одавно је свако озбиљан и разуман сврстао у категорију урадака из веселе свеске па те школске писмене задаће и не могу бити предмет озбиљне анализе. Ситуација је, у случају ДПБ-а таква још откако је прије седам-осам година измислио причу о логорашу са Мањаче Елведину Кадирићу званом Хендо. И дан-данас тај текст стоји у оригиналу на интернету иако је неспорно утврђено да нити је Хендо постојао, нити је Бурсаћ писао истину. И добро је што и данас свако може да прочита ту будалаштину.

Међутим, оно што пише и говори Суљагић, колико год га срклет обузимао, и није ствар коју ваља увијек прескакати уз коментар "ма пусти будалу". Тај лик није тек неки приучени скрибоман, већ руководилац установе која постоји и дјелује у Српској, а оно што зову културом сјећања био би јој примарни задатак. Протеклих дана Меморијални центар Сребреница има преча посла па се умјесто културом сјећања забавља са полицијом и тужиоцима због сумњи на некакве проневјере.

За то вријеме Суљагић се на дневној бази оглашава или на мрежама или у другим облицима па је прије неколико дана у поткасту портала "Рапорт" говорећи на разне теме, међу којима је уставно-правно уређење БиХ, изјавио да "нема никакве потребе да Бошњаци бране Дејтон" додавши сљедеће:

"Ако неко хоће ово да разврне нек изволи, али мора знати која је цијена тога.

Јер идеја да ће се то сјести и као мирно завршити и да ће нама доћи неко и издиктирати шта ћемо ми у својој земљи... Не може!"

Јако драматична порука, јасна и прецизна, само штета што и нема неко велико историјско утемељење.

Суљагић овдје очигледно говори у име Бошњака и тврди да нема никакве шансе да њима "неко са стране издиктира шта да раде у својој земљи". Износећи ову тезу честити Емир очигледно није имао на уму ништа друго него славну историју властитог народа који годинама уназад није дозвољавао да га туђинска чизма гази и који је међу првима показивао зубе мрском окупатору жестоко бранећи своја огњишта чувајући властити идентитет не дозвољавајући да га ико прилагођава или мијења на готово деценијској бази, а нарочито да му намеће у каквој држави да живи или, не дао драги Бог, да им каже како да се називају.

Јер, свакој страној руци и свакој нози која је хтјела да покори хиљадугодишњу Босну Бошњаци су се искрено супротстављали, дижући буне и хајке против Аустроугара, па Нијемаца, а онда, ето недавно, и против још једног Нијемца који је са стране дошао и диктирао шта треба да раде, не само Бошњаци, него и Срби и Хрвати, у својој земљи.

Овако бајковит опис односа Бошњака према страним завојевачима не би сложили ни најбољи свјетски аутори, али зато је ту Ханс Кристијан Суљагић који бајке претвара у јаву препуну отпора и супротстављања странцима са ефектним узвиком "Е не може!". Реалније звучe класичне измишљотине несрећног Бурсаћа. Колико год чудно то звучало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.