Освајање и ослобађање

Постоји једна необична сличност између политичких супарника у Републици Српској, иако ће они учинити све да нас убиједе да су њихове разлике огромне. И једни и други говоре о промјенама, народу, правди, институцијама и бољој будућности. Али и једни и други, углавном, нуде исто: промјену људи који управљају системом, а не промјену самог система.

Ту је, чини ми се, суштина нашег политичког проблема.

Ако је бунар затрован, није рјешење промијенити оне који из њега захватају воду. А ако је систем направљен тако да омогућава злоупотребу власти, промјена власти сама по себи не значи напредак друштва. Она само значи да ће други људи добити кључеве истих врата.

Зато се морамо питати нешто важније од тога ко ће побиједити на сљедећим изборима: Да ли Републици Српској требају нови људи на старим мјестима или нова правила по којима више нико неће моћи да ради оно што је до сада радио?

И управо ту лежи простор за нешто треће.

Не за још једну групацију која ће се прикључити борби за фотеље. Не за још једну коалицију која ће са једним блоком дијелити власт против другог. Не за још једне људе који ће обећати да ће, када дођу на власт, бити бољи од претходних.

Републици Српској треба политичка снага која ће рећи: Не желимо само да промијенимо господара институција. Желимо да изградимо институције које ће се саме знати одбранити од сваког будућег господара.

То је разлика између промјене власти и промјене система.

Данас се политичка борба све више своди на питање ко ће управљати ресурсима. Ко ће постављати директоре? Ко ће контролисати јавна предузећа? Ко ће одлучивати о јавним набавкама? Ко ће запошљавати? Ко ће имати утицај на институције?

ПОСМАТРАЧИ

У таквој политичкој утакмици грађанин постепено престаје да буде власник државе и постаје њен посматрач. А јавни ресурс постаје плијен политичке организације која у датом тренутку држи полуге власти.

Тада политика престаје да буде државотворни посао и претвара се у борбу око плијена.

Познато је да демократија није настала зато што су људи одједном постали бољи. Настала је зато што су научили једну сурову историјску лекцију: Не треба правити систем који зависи од добрих људи. Треба правити систем који спречава лоше људе да направе штету. То је лекција коју и ми морамо поново научити.

Сви такмаци за власт рећи ће нам да желе владавину права. Али правна држава није када власт каже да поштује закон. Не требају нам политичари који ће рећи: "Вјерујте нама". Треба нам систем који ће рећи: "Не морате вјеровати никоме. Имате право да провјерите".

Један од најважнијих аксиома патриотизма у миру мора да буде једноставан:

Држава се не краде. А ко покуша да је краде, мора се суочити са снагом закона и институција.

Ко претендује да води Републику Српску не може љубав према њој доказивати само заставом, грбом, химном, говором о националним интересима или заклињањем у њено име.

Постоји много једноставнији тест патриотизма који се полаже свакодневно:

Да ли мислиш да јавни новац треба да буде потпуно видљив јавности?

Да ли грађанин треба да зна ко је добио јавни посао, за колико новца и на основу којих критеријума?

Да ли ћеш учинити све да се јавни конкурс добије знањем и способношћу, а не партијском књижицом?

Ако је одговор на то "да", онда смо већ закорачили у правцу истинског патриотизма. Јер патриотизам није само спремност да се држава брани од спољног непријатеља. Патриотизам је и одбијање да се држава претвори у приватни плијен.

Све што се тиче јавних средстава мора бити јавно. Све што није законом проглашено тајном мора бити доступно грађанима. Не када новинар затражи. Не када се политичари посвађају.

Стално.

Систем се не гради тако што ћемо пронаћи најпоштенијег човјека да њиме управља, већ тако што ће функционисати на начин да се и најнепоштенији не усуди да га поткрада.

Ево зашто треба разумјети људе који данас кажу: "Немам за кога да гласам". То није само апатија. Понекад је разочарање, а понекад инстинктивно препознавање да им се нуди избор између два политичка блока која се боре за управљање истим системом.

Једни бране систем јер су га изградили по својој мјери. Други га критикују јер тренутно нису они ти који га контролишу. А грађанин остаје између њих - као човјек који стоји поред стола за којим се други свађају коме припада колач, док га нико не пита зашто се уопште дијели колач који припада свима. Ако исти механизам остане, нови људи ће се, прије или касније наћи пред истим искушењем. Зато није довољно склонити једне и довести друге.

Мора се склонити могућност да било ко поклекне пред искушењем. То је много тежак посао. Али је једини посао који има смисла. Не треба да будемо ни њихови ни њихови. Треба да промијенимо правила по којима и једни и други функционишу. Јер ако је циљ само промјена власти, а не промјена правила, шта ће спријечити нову власт да једног дана постане исто оно против чега се данас бори?

Партократија је, мало-помало, појела нешто много важније од новца.

Појела је повјерење, осјећај правде, слободу да човјек каже шта мисли без страха од посљедица и наду да се може успјети без партијске везе. И што је најопасније - покушала је да нас убиједи да је све то нормално.

Није нормално да за посао треба било каква веза. Није нормално да се за јавни конкурс унапријед зна побједник. Није нормално да се јавним ресурсима управља као страначком имовином. Није нормално да институције зависе од политичке воље појединаца.

И не смијемо прихватити да то постане нормално.

Морамо изаћи из лажне дилеме: или једни или други. Морамо отворити простор за нешто треће. То треће мора бити систем који ће ограничити свакога ко њиме управља. То мора бити политика која не полази од освајања институција, већ од њиховог ослобађања; која не жели да институције буду "наше", већ јавне; која не жели своје људе у њима, већ правила која ће бити иста за све грађане.

СИГУРАН ЖИВОТ

Република Српска није створена да би извјесни политичари остваривали сопствене привилегије. Створена је да би један народ имао право да постоји, да одлучује о себи и да својој дјеци остави слободнији и сигурнији живот.

Није се гинуло за Републику Српску да би млади човјек једног дана схватио да му за будућност треба партијска књижица. Због тога морамо имати храбрости да поставимо можда болно питање: Да ли смо, умјесто слободне заједнице, створили партократски монструм?

Републици Српској треба политика која ће рећи: "Не треба ти књижица наше партије. Треба ти знање. Треба ти рад. Треба ти закон који важи за тебе као и за мене". То би била права промјена. Не промјена лица. Не промјена страначких боја. Не промјена јахача. Него промјена правила.

Можда је управо то оно за чим је Република Српска већ дуго гладна. Не за још једним обећањем. Не за још једним вођом. Не за још једном коалицијом. Гладна је политике која ће вратити смисао ријечима које су нам постале готово празне: слобода, правда, одговорност, поштење, патриотизам.

И зато то "треће" мора бити аутентичан политички пут. Пут који неће питати ко је наш, а ко њихов, већ ко је способан да служи јавном интересу. Неће питати коме припада институција, него коме институција служи. Неће питати ко контролише јавни новац, него зашто га јавност не контролише. Неће питати ко је наш господар, него зашто нам уопште господар треба.

Најважнија политичка порука тог пута не треба да буде: "Дајте нама власт". Она мора бити: "Направимо систем у којем нико више неће моћи да стави државу под своју власт". Не желимо да освојимо институције. Желимо да изградимо систем у којем институције више нико не може да освоји. Не желимо да јавни ресурси пређу из једних руку у друге. Желимо да се врате ономе коме припадају - грађанима.

И можда је то најједноставнија дефиниција патриотизма у времену у којем су нам велике ријечи постале превише јефтине: Ко воли своју државу, не краде је. Ко је брани, не присваја је. А ко заиста мисли на њену будућност, не гради систем за себе, већ систем који ће га надрасти и надживјети.

Републици Српској не треба нови господар у лику човјека.

Треба јој држава у којој ће слобода бити звијезда водиља, а закон господар свима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.